Случај сексуалног насиља у школи глуме: изјаве жртава могу да буду довољан доказ

Када жртва силовања одлучи да пријави злочинца после више година, она нема ниједан материјални доказ. Нема модрице и огреботине нити било какве биолошке трагове особе коју терети за силовање. То не значи да треба целог живота да ћути, док кривац остаје некажњен и тиме охрабрен да понови злочин.

Суд даје значај исказима оштећених и сведока исто као и материјалним доказима. Цени их појединачно и анализира њихову међусобну везу, а све то на крају детаљно образлаже у пресуди. Када материјалних трагова нема, онда искази жртве и сведока могу бити довољан доказ за осуду или пак за ослобађање окривљеног. Терет доказивања је на јавном тужилаштву, а окривљени се сматра невиним до коначне пресуде.

Овако саговорници „Политике”, кривичари с великим искуством, говоре о актуелној истрази која се води против професора глуме Мирослава Алексића. Још није познато да ли ће тужилаштво подићи оптужницу и која ће му кривична дела ставити на терет – силовање, обљубу злоупотребом положаја, недозвољене полне радње, полно узнемиравање или – све то заједно. Према досадашњим информацијама, неке од жртава тврде да их је силовао док друге кажу да их је „само” сексуално узнемиравао.

– Чини се да су медији већ пресудили, па треба имати на уму да још није дошло до оптужења и до суђења, које може дуго да траје. Будући да има више оштећених које га терете, свака од њих мора бити поново саслушана на главном претресу, а сви актери поступка имаће право да им постављају питања. Поред тога што могу да изложе случај пред судским већем, оштећене ће бити у ситуацији и да одговарају на питања суда, јавног тужиоца, адвоката одбране, својих заступника, као и на питања окривљеног, других оштећених и сведока. Суд може одредити да се изведе и доказна радња суочења жртве с окривљеним, када се они обраћају једно другом, како би оценио ко је уверљивији. На крају судско веће треба да „извага” све исказе и да донесе одлуку на основу слободног судијског уверења – објашњава за читаоце „Политике” некадашњи судија кривичар, чије име не наводимо.

Сматра да суд треба да утврди и због чега су жртве годинама ћутале, односно зашто нису раније пријавиле кривично дело, а одговор на то питање треба потражити и од стручњака, судских вештака, пре свега психолога. Истиче да су у судској пракси много чешћи случајеви када је жртва брзо пријавила силоватеља, који је притом оставио трагове, али да нису непознате ситуације када се неки злочин, чак и убиство, открије после више година и када нема других доказа осим исказа оштећених и сведока. Тада суд мора да се определи коме ће поверовати, а ту су од значајне помоћи и оцене психолога о уверљивости исказа.

– Говори се о трауми коју ће жртве поново доживети када буду давале исказ пред судом, у присуству окривљеног, па и о томе да ће малолетне жртве бити поштеђене доласка на суђење и суочења с окривљеним. Није, међутим, исто да ли се пред судом само чита исказ који је дат у истрази или је оштећена физички присутна и говори о кривичном делу. Приликом суочења с окривљеним потребно је да се они међусобно гледају у очи, па ће суд видети ко од њих обара поглед док остаје при својој тврдњи. Притом ће овде бити много оштећених наспрам једног окривљеног, али ће се свака појединачно суочавати с њим. И то ће такође помоћи судском већу да се определи коме може да верује – каже наш саговорник.

Каква су правила доказивања код сексуалних деликата, питали смо и др Милана Шкулића, професора Правног факултета у Београду и судију Уставног суда, који је аутор књиге „Кривична дела против полне слободе”. Он није желео да коментарише конкретан случај, јер је истрага у току, али каже да се код ове врсте кривичних дела не могу очекивати материјални доказе ако су она пријављена после више година. Истиче, међутим, да су искази сведока и оштећених – такође докази, које суд слободно цени.

– Овде важи начелно правило да се орган поступка, а то је јавни тужилац у истрази и касније суд на главном претресу, приликом извођења доказа и закључивања руководи начелима слободне оцене доказа и својим слободним уверењем, па ће на темељу свих доказа изведених у кривичном поступку, што значи и на темељу исказа сведока, али и самог окривљеног, и уопште свих доказа који се појаве, оцењујући њихов доказни значај и веродостојност, како појединачно тако и у њиховој међусобној вези, закључити да ли је доказано кривично дело које је предмет конкретне оптужбе – каже др Шкулић.

Због тога што жртве током поступка морају да објашњавају шта им се догодило и на који начин, оне поново на психолошком плану проживљавају злочин, па је веома важно, истиче професор, да суд на главном претресу води рачуна да их сачува, колико је то могуће, од ефеката секундарне виктимизације, али да притом такође води рачуна да не повреди право на одбрану окривљеног.

– Сматра се да је код кривичних дела против полне слободе суочење с окривљеним веома трауматично за оштећену и да суд треба да процени да ли је то неопходно, а у пракси се по правилу избегава када су оштећени малолетна лица. Суочење се дефинише као вид проверавања веродостојности исказа, са идејом да се постигну два циља – с једне стране да се суд увери ко му делује веродостојније, а да се с друге стране онај давалац исказа који не говори истину, услед психолошког притиска током суочења, наведе да призна да је дао лажан исказ. Овај други циљ је у пракси екстремно редак. Приликом конфронтације два опречна исказа, веома ретко се дешава да окривљени, оштећени или сведок одустану од претходно датог исказа – каже др Милан Шкулић.

Без обзира на тежину кривичног дела, па и када је реч о овако гнусним делима, подсећа професор, дејство претпоставке невиности важи све до правноснажног окончања поступка.

Биолошки трагови силовања

– Вештачења лекара судске медицине веома су значајна уколико постоје биолошки трагови силовања, попут сперме и крви окривљеног на телу жртве или на месту догађаја. У пракси је посебно важна ДНК анализа микротрагова коже под ноктима жртве која се бранила, а такви трагови су повезани и с повредама на телу осумњиченог које му је нанела жртва. Такође, њени трагови могу бити пронађени код осумњиченог. Многе жртве после силовања имају потребу да се окупају, а то је велика грешка јер тако уништавају трагове. У пракси је познат један давни случај где је осумњичени повратник затечен тако што је био свеже окупан и све је длаке обријао на телу и посекао нокте. То је била јака индиција да тиме прикрива трагове злочина, што је касније и доказано – каже професор Шкулић.

Сагласне изјаве оставиће утисак на суд

– Ако више оштећених испричају исту или сличну причу, то свакако код суда оставља утисак да оне говоре истину, без обзира на протек времена од извршења кривичног дела. Тиме се повећава доказна вредност њихових исказа, што може да буде одлучујуће приликом одлучивања о кривици и при одмеравању казне, нарочито када других доказа очигледно нема – каже за „Политику” београдски адвокат Марко Миловић, који је докторирао на тему „Кривичноправна заштита деце у области сексуалних односа”. Сматра да би од значаја у поступку који се води против Алексића могла да буду и сведочења чланова породице и блиских пријатеља, као и лекара и психолога, уколико су им се жртве обратиле у периоду када су биле изложене сексуалном насиљу.