Тајанствени драгуљ

Бели изворац је тајанствени драгуљ природе источне Србије. Ова занимљива речица извире из пећине у подножју кречњачке литице Малог крша, планине која раздваја масив Великог крша од Борског Стола, а коју стално превиђају, па као да је и нема. Није то необично за предео који цивилизација није стигла да оскрнави, а који у себи крије лепоту и природне феномене какви се ретко где виђају. Захваљујући заштити овог подручја које је проглашено за Споменик природе – „Бигрена акумулација Бели изворац”, све су шансе да буде и сачувано. Посебно бигрена акумулација, због изузетних хидролошких и геоморфолошких вредности, сконцентрисаних на малом простору.

Поток Бели изворац, десне притоке Шашке реке, препознатљив по степенастим слаповима, дугачак је свега 1.250 метара.

На релативно малом простору од 300 метара, доминира 16 метара висок водопад и ту тек почиње пенушава, разиграна чаролија Белог изворца. Испод водопада, понирањем воде кроз бигар, образован је пећински канал дугачак 13 метара и широк четири метра. Пећину красе саливи и сталактити од беле сиге. Четрдесетак метара источније, на месту где се некада обрушавао поток, у подножју одсека постоји још једна пећина, дугачка девет метара. Испод те пећине су, како се наводи у стручној студији Завода, некада тестером исецани блокови бигра за грађевинске потребе.

Низводно од водопада, у кориту потока бројне су преграде од бигра, иза којих су образована језерца пречника до 10 метара и дубине до три метра. Преко преграда поток се слива у виду слапова и водопада, два су висока по пет метара.

„Преграде од сиге настају тако што се иза неке препреке у речном кориту (грана, камен) почне да нагомилава опало лишће. После краћег стајања у води лишће бива обложено танком карбонатном скрамом, која га истовремено међусобно везује у нешто компактнију масу. С обзиром на то да се на истом месту, услед преливања воде у врло танком млазу, и даље зауставља лишће, преграда постепено расте у висину и постаје све чвршћа. Бигар се на преградама таложи током целе године, лети брже. У поређењу са другим акумулацијама у источној Србији, изгледа да је сада таложење бигра на Белом изворцу најинтензивније,” наводи се у извештају стручњака.

Природни амбијент очуван је у потпуности. Али, питање је шта би било да није успостављена заштита, с обзиром на то да су становници насеља Рудна Глава, због недовољних количина воде, размишљали да каптирају извор потока Бели изворац. Узимање воде на самом извору, имајући у виду његову малу издашност, угрозило би све појаве и процесе везане за таложење бигрених наслага, постојање атрактивног водопада и живог света у целини, наводи се у Студији која је претходила заштити.

Подручје режима заштите другог степена обухвата пећину изворишта Белог изворца и корито потока низводно до коте 278 метара надморске висине где престаје таложење калцијумкарбоната. Режим заштите трећег степена односи се пре свега на шумски појас дуж обала отока. Споменик природе налази се на територији општине Мајданпек, катастарска општина Рудна Глава, а старалац је Туристичка организација општине Мајданпек.

Овај значајни геоморфолошко-хидролошки локалитет површинског крашког рељефа проглашен је за геонаслеђе Србије. Теренска истраживања, вредновање и припрему документације за стављање под заштиту, Завод за заштиту природе Србије урадио је 2006. у сарадњи и уз свесрдну помоћ проф. др Душана Гавриловића са Географског факултета Универзитета у Београду, једног од аутора списка објеката геоморфолошког наслеђа Србије.

До овог Споменика природе, који је од прошле године у склопу Геопарка Ђердап, може се стићи за 45 минута лаганог хода. На 12. километру пута од Мајданпека ка Зајечару, код рибњака с пастрмкама, почиње стаза која води кроз букову шуму и прати узводно реку Бели изворац. Амбициознији шетачи одавде иду до оближње Мале и Козје пећине и видиковца Стража.

Мала пећина, Козја пећина и пећина Бели изворац на приближно су истој висини, а истражио их је неуморни проф. др Раденко Лазаревић 1998. са својим тимом спелеолога. Оне означавају фазе спуштања подземног тока, при чему се место његовог истицања постепено премештало од севера према југу.