Субота, 27.11.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: АЛЕКСАНДРА ЈОВАНОВИЋ, добитница награде „Политикиног Забавника”

Кад би сва деца говорила о ономе што их тишти

Имам велику наду у генерције које долазе. Мислим да ће те девојчице и дечаци мислити критички врло рано, већ сада то опажам
(Фото лична архива)

Када девојчица Жеља изгуби тату, свакога дана обилази његов гроб, затвара се у себе и љути маму и тетку. Дружи се са новим пријатељем, жутим псом Жилетом, кога среће на гробљу, а понекад тамо одлази и са школским другом Луком. Изненада јој се указује и дух дечака Вука, који не жели да напусти овај свет и лута усамљен, а Жеља му поклања све више времена... Укратко, ово су збивања у првом роману „Црна птица” (издање „Креативног центра) Александре Јовановић, овенчаном признањем „Политикиног Забавника”, које је лауреаткињи уручено на Дан „Политике”, 25. јануара. Александра Јовановић студенткиња је мастер студија драматургије на Факултету драмских уметности у Београду, а за свој поетски рад недавно је добила награду „Млади Дис”.

– Ова награда ми неизмерно много значи и мада то може да се каже за готово сваку награду, ова је посебна, јер је симбол једног срећног детињства. „Политикин Забавник” је заиста био ту у добру и у злу. Више него ишта, ово за мене значи неку потврду, да оно што радим има неког смисла, да је то неко препознао и именовао – каже ауторка.

Шта вам је дало подстрек да проговорите о тако тешкој теми као што је за дете губитак оца?

Када сам почела да развијам идеју о „Црној птици”, размишљала сам о том кључном догађајукоји би покренуо радњу. Добро је да то буде нека велика промена за јунака, попут присилног одрастања у „Петру Пану” или у „Алиси у земљи чуда”. Одлука да то буде смрт оца, делимично је настала из мог искуства, али пре свега, јер је то једна стварна појава, дешава се чешће него што мислимо, а о њој се не говори довољно. Уместо оца у причи, могао је да буде било ко од великог значаја за јунакињу. Важно је било писати о губитку, о процесу прихватања губитка и поново пронађеној радости. Мислим да нико не оспорава тежину

теме, али осим тога, потребно је признати њену свакодневност, па и обичност. Деци не причамо стално о губицима и осталим лошим стварима из жеље да их заштитимо, а не треба тако. У сваком случају сазнаће сама, а када се то догоди, ствар је одраслих, па и вршњака, да буду ту и пруже подршку. Пружање подршке е још једна ствар која се не ради, из неке нелагоде. Волела бих да сва деца говоре о ономе што их тишти, да слободно изражавају осећања, да се буне када су та осећања

ниподаштавана, да плачу и смеју се заједно. Имам велику наду у генерције које долазе. Мислим да ће те девојчице и дечаци мислити критички врло рано, већ сада то опажам. Њима неће моћи да кажу: ружна си кад се дуриш или немој да плачеш, буди јак. То ме радује.

Ова прича има и елементе фантастике и хорора. Колико су ти мотиви у служби психолошког сенчења јунака?

Ови елементи служе да изграде свет приче, да је обликују и утврде. Ту су да онеобиче и тако нагласе једну надасве обичну причу. Рекла бих да фантастични мотиви највише утичу на главну јунакињу Жељу, будући да кроз њу посматрамо догађаје у роману. Жеља верује у све што је одраслима немогуће, јер јој нико још није рекао другачије. Због тога она није уплашена када зачује непознати глас на гробљу, није уплашена чак и када угледа неког ко би требало да је мртав и самим тим, невидљив. Она прихвата све што се догађа као потпуно природне ствари, није уплашена али је радознала, што је одлика деце. Хтела сам да покажем како овај магични свет у нашим главама не мора нужно да нестане када одрастемо или када нам се догоди нешто страшно. Оно што је ипак значајно у „Црној птици”, јесте успостављање баланса између та два света. Ако један исувише превагне, не може бити добро.

Како се најмлађи, према вашем мишљењу, суочавају са смрћу и идејом оностраног?

Ако говорим из свог искуства, ризикујем да звучим исувише чудно, јер сам одувек веровала у магичне светове и све што је натприродно, ако таква реч уопште може да се користи. Оваква веровања су доста олакшала одрастање, јер су била бег од стварности, која је понекад, у најмању руку, била незанимљива. Мислим да деца ипак лакше прихватају смрт, иако их она можда више плаши. Наметање сурове реалности може бити погубно, јер руши машту, а самим тим и способност стварања. Са друге стране, потребно је деци објаснити шта све постоји у том великом свету. Причати о дивним, али и опасним стварима. Стаклено звоно никада није функционисало и кад тад, оно пукне. Зар онда није боље да дете већ зна шта га чека, да буде припремљено, да разуме? Често су оностране ствари, а ту убрајам и бајке, ту да би указале на врло могуће опасности, а поуке у њима су оружје које користимо против њих.

Да ли су најлепши и најнежнији ликови, као што су деца, у хорорима често и најјезивији, па је такав и ваш јунак Вук, или је он више налик тужном Касперу, који је изгубио пут?

Врло је занимљив лик детета у хорорима и начин на који се користи. Познајем људе који се стресу на саму помисао девојчице у белој спаваћици, са крпеном лутком у руци. Деца су изабрана као носиоци страве, управо због безопасне спољашности. Нико не очекује да је неко, ко је по правилу оличење невиности, у ствари зло. Због тога је то добар потез, а и јер доказује колико површно понекад посматрамо људску природу. У „Црној Птици” Вук није такав дечак. Не знам колико је сличан Касперу, мада сам неколико пута помислила на њега. Свакако да Жеља тако реагује на њега. Вук ипак јесте усамљени дечак коме је изнад свега, потребно друштво. Он је и уплашен, јер не жели да се одвоји од познатог места, да крене даље. У том чекању, постао је себичан, што и не зачуђује. Он није у стању да размишља даље од сопствене потребе, али не верујем да свесно жели да повреди Жељу.

На који начин се ваша хероина носи са болом и како га на крају и превазилази?

Жеља је доста активна у својој тузи, мада на први поглед не изгледа тако. Бежи од друштва из школе и повлачи се у себе, али то повлачење никако није пасивно. Од самог почетка, она трага за нечим. Жеља дубоко у себи верује да ће моћи поново да види свог оца. У неком тренутку, можда ће и читаоци поверовати у то. Ова нада је гура у једну чудну авантуру и управо ће јој она помоћи да се избори са губитком и својом тугом. Не кажем да је овакав пут најздравији. Он је само Жељин и ничији више. Свако од нас бира свој и читава околина утиче да се то тако деси. Није чудно ни што школе у причи има веома мало. Тамо није лежало решење, нажалост. И о томе треба мислити. Да ли у основним школама постоји организовани систем подршке? Како се реагује када дете одједном има слабије оцене или је лошијег владања? Шта се дешава уколико дете болује од депресије? Одговори нису добри, али све се може променити, ако постоји промишљање, емпатија и толеранција. На крају, Жеља је имала људе који је воле, изнад свега стрпљиве.

Ова прича говори и о пријатељству. Како се разликује право од привидног другарства?

У Жељином случају, ту је непогрешиви знак. Вук поступа и ради тако да само он буде задовољан, нема слуха за њене потребе, врло промишљено лаже и обећава оно што не може да испуни, да би на крају, све свалио на њу, као да је она крива. Овакво понашање постоји у свим односима и свим узрастима. Тако настају токсични односи. Насупрот Вуку, Лука често мисли на то како се његова пријатељица осећа. Нежан је и пажљив када раговара са њом о осетљивим стварима, има разумевања и вољан је да саслуша. Можда је најбоље код Луке, способност да не притиска Жељу онда када она неће да прича, да не предлаже лака решења и не схвата лично када она ипак уради по своме. Наравно, када Жеља буде неправедна према њему, са правом се наљути. Код Луке не постоји агресија као код Вука. И када Лука опрости, не чини то јер га је Жеља приморала, већ због самосталне одлуке. Не знам да ли постоји рецепт за добро другарство, али рекла бих да је нужно да се у њему све стране осећају сигурно и вољено.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

milenko popić- etnoseljak
Kad bi mnogi, mnogi roditelji ostavili mobilne telefone u koje su, satima, nasmiješeno zagledani, i objasnili djeci zašto su im od njih samih toliko važniji.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.