Четвртак, 23.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Све побуне Борислава Пекића

Његова дела одишу снажном поруком да су слобода, лично поштење и вечна борба нешто што надилази смрт и осмишљава људски живoт
Борислав Пекић (Фотографије: Википедија/Љиљана Пекић)

Борислав Пекић је рођен 4. фебруара 1930. у Подгорици. Његова породица се често селила, па је окупацију провео у Баваништу код Панчева у кући своје баке по мајци. Пред изборе новембра 1945. учествује у акцијама демократске опозиције око Демократске странке као један од чланова илегалних омладинских опозиционих група.

Трећа београдска гимназија у Београду коју је похађао била је прави расадник ,,реакционарних ђака”. Тако је, са четрдесет двојицом својих другова, био предмет тортуре и батинања острашћених скојеваца. Његово друштво је у ходницима школе прошло тзв. топлог зеца.

,,Видео сам своје другове како крваре, пролазећи кроз тунел нељудске мржње који ће се две-три године касније назвати ’топлим зецом’ и у свој топли загрљај примити многе учеснике овог из 1946. Видео сам своје другове како ћуте. Видео сам себе како ћутим. Видео сам децу како вичу ’Смрт!’ а немају ни 12 година….”

Пекић је као студент био један од идејних твораца Савеза демократске омладине Југославије, илегалне омладинске опозиционе политичке организације, коју је 1948. основала група омладинаца и студената из Београда. Многи омладинци и студенти су, због свог деловања у Савезу демократске омладине Југославије, осуђени на дугогодишње робије. Ухапшени су почетком новембра 1948. године у тешко време спољнополитичке напетости око резолоуције Информбироа, затим осуђени на укупно 126 година затвора! Сам Пекић најпре на осам а онда после жалбе на пресуду на чак 15 година затвора.

У КПД Сремска Митровица је дошао на издржавање казне 12. августа 1949. По казни провео је месец дана у самици. Након што му се здравље озбиљно погоршано, пребачен је у Ниш и тамошњу затворску болницу. Током боравка у КПД у Нишу је према сведочењима бивших васпитача био једна од главних узданица културног живота. На тај начин је ,,убијао време”, уједно се на неки начин припремао за каријеру писца и сценаристе на ,,дарованој слободи”. Пуштен је после велике амнестије 29. новембра 1953. након Стаљинове смрти.

Године по изласку са робије Пекић проводи у читању, интроспекцији, писању, студирању психологије. То је можда пресудан период у његовом духовном развоју, који је потом изнедрио све што је, у стваралачком смислу, Пекић урадио шездесетих и касније. Грозничаво покушава да надокнади године проведене у затвору и насилно прекинуту младост. Но и на условној или дарованој слободи и даље његова опсесија и основна тема опуса остаје оно што је предодредило и његов живот − природа тоталитарних режима и начин на који се у њима сналазе припадници грађанског сталежа. Сада на други начин, кроз уметност и филозофију, наставља свој младалачки бунт против тоталитаризма.

Пекић је у шароликом спектру унутрашњег непријатеља од стране Службе државне безбедности сврстан и праћен као српска десница и српски националиста. Супруга Љиљана је као инжињер архитектуре добила посао у Лондону. Међутим, петнаест дана пред полазак, 1971. у стан му је упала милиција, извршила претрес и саслушавала га. Разлог за одузимање пасоша били су његови критички ставови према комунистичком режиму које је износио приватно, најчешеће по домовима и београдским кафанама, а што је све уредно достављано властима од агената службе. ,,Пасош ми је враћен после великих чланака у немачкој штампи о мом случају и добијања ’Нинове’ награде за ’Ходочашће Арсенија Његована’. Отпутовао сам у Лондон, након тога ниједна моја књига није објављена, а сви су уговори раскинути без икаквог објашњења...”

Коначно у зениту књижевне славе, у другој половини осамдесетих бива шире друштвено признат и примљен у чланство САНУ. Међутим, за њега то није значило никакв крај каријере већ је поред књижевног наставио и са својим друштвеним ангажманом. У Србији је често као интелектуалац био на мeти критика, и то са разних, па и опречних страна.

На Оснивачкој скупштини ДС, у фебруару 1990, Пекићево место потпреседника било је неспорно. Био је поносан што је после готово пола века оживео рад Демократске странке. Програмски, сматрао је да Демократска странка треба да буде модерна грађанска странка центра.

Демонстрације од 9. до 12. марта на Теразијама у Београду су, испоставило се, последње антикомуинистичке демонстрације, на којима је учествовао. Круг се затворио. ,,Вечити младић и бунтовник”, заједно са многим интелектуалцима, нашао се поново на улицама Београда, протестујући против диктатуре. Ишао је у протестне шетње, сукобио се с полицијом у Таковској при опсади телевизије, добио је и неколико удараца пендреком. Говорио је у само свитање на Теразијама и рекао како је видео први пут после 1945. младе људе који се боре за правду, љубав, срећу, али без фанатизма и предрасуда и да је оно што је видео „код чесме” надрасло све што је лично доживео у свом животу.

Пристао је да крајем 1991. као грађански интелектуалац буде кандидован за народног посланика на листи демократске странке у Раковици. Пораз од радикалског демагога Војислава Шешеља као да је симболично најавио пад, тумарање и десетогодишњу пропаст српског друштва. У листу „Демократија”, који је као дечак растурао још 1945, сада је био у уредништву, имао сталне политичке коментаре и интервјуе. У јеку те борбе у којој се чинило да тек има шта да понуди, савладала га је болест с којом се упорно носио читавог живота. Преминуо је 2. јула 1992. године у Лондону.

Иако своје политичке идеале за живота није остварио (нити се данас назиру), ипак његов несаломиви дух слободе и критичке мисли остао је да живи кроз дела. Генерације младих људи и данас се напајају његовим књижевним делима непролазне вредности, бистрим мислима и јасном и доследном критиком тоталитарног једноумља. О Пекићу се и данас воде полемике. Тумачи се шта је хтео да каже. Позива се као неспоран  ауторитет, што је највећа почаст коју човек може да доживи. Његова дела одишу снажном поруком да су слобода, лично поштење и вечна борба нешто што надилази смрт и осмишљава људски живот.

Виши научни сарадник ИСИ, аутор књиге „Борислав Пекић живот бунтовника”

Коментари8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

posmatrač i svedok
...Демонстрације од 9. до 12. марта на Теразијама у Београду су, испоставило се, последње антикомуинистичке демонстрације...kakva šizoidna konstrukcija! Devedesetih davno više nije bilo komunizma, Pekić se mentalno zaglavio u 1945. Nije bio nepravedno progonjen, nego se svaka država štiti od unutrašnjih neprijatelja, koji otvoreno rade na rušenju države, on je čak i lako prošao šta se dogadjalo po ostalim zemljama. Molim da objavite, iako se ne slaže sa stavom Politike.
Dusan T
Ja donedavna, a nemam malo godina, uopste nisam bio svestan da je, cak i u Beogradu, po komunistickoj okupaciji, nastavljen oruzani otpor "ilegalaca" (ustvari boraca za legalnu vlast) protiv okupatora. G. Pekic je bio mlad, a nije bio ni takvog karaktera ni konstitucije, pa nije u tome ucestvovao.
Владимир Милановић
Хвала за овај одмерен и врло информативан текст о великом писцу, доследном промотеру недељивости патриотизма, морала и демократије.
Slavko Petrov
Kao covek najvisih knjizevnih kvaliteta, robijao je i propatio zbog demokratskih i gradjanskih nacela. Neverovatno. Rodoljub ilegalac od rodjenja do smrti. Sta nedostaje ovom politickom stavu ? Realnost, ocigledno. Medjutim, da ju je imao ne bi bio Borislav Pekic. Odnosno, demokrata i umetnik. Bice, pre umetnik i demokrata. Veliki srpski knjizevnik. Svetski, svakako. Steta je sto su demokrate u Srbiji, u koje svrstavam sebe, osudjene na tezi put. Velika steta. Nenadoknadiva.
Рајковић Ненад, Форцхајм
Па нека чујем неког, да каже, како је он Црногорац а не Србин! И нека се јави неко, да похвали Титово време.
Радослав Рацић
У тексту није речено да је господин Пекић Црногорац, већ да је рођен у Подгорици. Али, Вама господине Ненаде Рајковићу хвала што сте, несвесно, изнели тачну тезу да је Црногорство у ствари само географски појам.
Neva
Rajkovicu, Borislav Pekic nije Srbin il Crnogorac. On je gradjanin koji se borio i tamnovao za tvoju slobodu.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.