среда, 23.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Сећање на време одрастања

Жика Богдановић у књизи анализира култне филмове редитеља чији филмски универзуми одишу лепотом која се нетрагом изгубила док смо одрастали
„Живот у ружичастом” (Фото: Из књиге Жике Богдановића)

О идиличним данима, када се за биоскопске и позоришне пројекције чекало у редовима, када је Кинотека била култно место за креативне разговоре о филму и када је уметнички укус утицао на начин живота, говори књига Жике Богдановића „Пријатељи драги, не заборавите ни старе филмове”, у издању Југословенске кинотеке, опремљена дивним илустрацијама из богатог фонда ове наше институције културе.

Аутор нас враћа великим филмским причама, а управо је прича та, како каже, која посредством осећања постаје стварна, и подсећа на остварења Џона Форда, Алфреда Хичкока, Ренеа Клера, Чарлија Чаплина, Хауарда Хокса, Орсона Велса, Френка Капре, Билија Вајлдера, Кенџија Мизогучија, Акире Куросаве, Федерика Фелинија, Жана-Лика Годара, Сергеја Ајзенштајна, као и на класике жанра хорора које су овековечили Борис Карлов и Бела Лугоши.

Истовремено се сећа кинотечких дебатних сеанси, које су често после пројекција трајале неретко и до јутра, а у којима су учествовали сликари и људи из ширег домена културе: Оља Ивањицски, Љуба Поповић, Леонид Шејка, Душан Стојановић, Филип Аћимовић, Бранко Вучићевић, Драгош Калајић...

Богдановић нас подсећа на то да можемо да пратимо сопствени развој током поновљених гледања омиљених класика, да научимо да их поштујемо, као што смо им се заветовали на вечну љубав, да усавршимо комуникацију са њима и тако препознајемо изнова њихове праве вредности.

„Када се слика коначно разбистри, најлепши је јучерашњи свет. Због тога, док нам још верују, треба бити делатан и учити да је све подложно промени набоље; а када промене учврстимо, треба учити да су промене, поготово оне нагле, највеће зло. Најприроднији начин да људи то прихвате јесте усадити им идеју да је све у животу само процес ‒ осим онога што је савршено, а то је идеја која је послужила као полазиште”, пише аутор.

На примеру филма Жана Фореза „Живот у ружичастом”, који је видео поново после више од шездесет година, Богдановић износи став да „у оквиру филма у који урањамо, ми у својој интими увек стварамо ново дело, измењено према нашим властитим, препознатљивим потребама и постигнутим разумевањем живота”. Сходно томе он тему истине не сагледава као најважнију у искуствима тираније већ у ономе у чему се она изнова јавља, у демонстрацијама демократског начела, а закључује да је љубав та која на крају у свему преостаје као утешни глас из прошлости.

У овим есејима поново пред нашим очима ваксрсавају кључне сцене из филмова „Предиван живот” Френка Капре, када се Џејмсу Стјуарту испуњава Божићна жеља да никада није ни рођен, када у „Догодило се једне ноћи”, истог редитеља, Кларк Гејбл среће Клодет Колбер, када у „Грађанину Кејну” Орсона Велса одјекује чувена реч „Rosebud”, као мит, „као наговештај који нас чини људима који јесмо и који нас, можда, упркос свему у шта смо огрезли, бар делом чисти и искупљује”. Слично као што у Хичкоковој „Вртоглавици” постоји низ предуслова како би се догодило оно што је испричано.

Цитирајући Жака Ривета поводом чистоте универзалног филмског језика Кенџија Мизогучија, који заправо проговара на свим језицима, и тумачећи Куросавину параболу о истини, Богдановић анализира култне филмове ових редитеља: „Легенду о Угетсу” и „Рашомона”, као приче о неухватљивим идејама веродостојности, среће и смисла, о трајној упитаности човековог положаја у свету и космосу. Филмски универзуми ових стваралаца, по мишљењу аутора, одишу лепотом која се нетрагом изгубила док смо одрастали.

А право место сећања, са сетом, на време одрастања пружа и Фелинијев „Амаркорд”, још један у низу старих филмова које не смемо да заборавимо.

Коментари1
20318
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sasa Trajkovic
Немогу да избегнем сету и меланхолију према тим временима које су пре свега биле много хуманије ближе човеку, филм је имао причу, слика је носила емоцију у овом свету конзумеристичког друштва емоције је ПАСЕ, филмови немају причу или препричавају старе приче, све се претворило у ефекте-технологију а не на филсмки језик добар сценарио, причу, сцену, музику и наравно лепе харизматичне глумце аутентилчност се ценила данас је све униформисано без естетике, празно и већ виђено. Филм је ОГЛЕДАЛО света

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.