Четвртак, 23.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИЗ ЛИЧНОГ УГЛА

Последња, необјављена Десанкина песма

Овако нешто, у потоњим часима стварања, из одморишта „Серво Михаљ” у Врњачкој Бањи, средином септембра 1992. године, могла је да пошаље само она ‒ Десанка Максимовић
Десанка Максимовић (Фотодокументација Политике), Последња песма (Фото: лична архива)

Сад сам мирна

Сретох пркосна момка народности
која наш род не воли и тлачи,
која се насиљем уме да јуначи,
момка друге вере, крви и кости.

Али ја брзо све то премостих,
људскост је у мени оживела јаче,
не хтедох да га са злим изједначим,
лакше ми је кад опростим.

Пружих му руку другарски, весела,
као да је момак из мојега села,
унук које од познатих ми жена.

Осмех пријатељски био је доста ‒
као над понором уже висећег моста:
растасмо се ко два Албанца, два Словена.

У моје село, онамо на мрачном Косову, стигла је струја кад сам имао десет година. Учинило ми се да ће кућа експлодирати од светлости. A кад се моје име појавило у неком листу, прочуло се у селу да је написано „фабричким словима!”: A кад кренемо из таквога света, радосније осетимо сусрете с драгим, важним личностима наше духовности. У некој књизи издвојих, као важан биографски податак: „Познавао Десанку, познавала ме!”

Укупно дело Десанке Максимовић (16. мaj 1898. ‒ 11. фебруар 1993), књижевна активност, путовања, племенита чињења, етичке побуне, уредна национална и верска осећања, усхит за васељену и микросветове, љубав и брижност за мале и небрањене, сва њена поетика, животна начела, усправан ход ‒ ма куд ходила... све се може пресложити у две речи: јеванђеоска тајна. На књижевна сусретања, улазећи у народ, стизала је као на литургију ‒ радосним и драгосним лицем. И свуд су је дочекивали озареним лицима, као мало кога у читавој нашој књижевности; као да нам доноси благосиљалице, олакшице у свакодневним тегобама. И трају светлуцања као жишке Сунца – свима нама на равне части.

Читачи бројева и дланова препознађу нас у броју осам. Пристигли из породичних густиша ‒ она прва, најстарија међу осморо деце Михаила и Драгиње, а ја осмо дете у десетици Тодора и Душанке. Десанки, као првој, дата је проходност, а остали за њом. У нашој чељадници свима сам био на сметњи; звао сам се „Тамо се!”. Свеједно, у тој кошници, ма каквих тескоба било, понећеш за собом, као у пртљагу, зуј и бруј ‒ као сталну упозорилицу да се не одметнеш у нездраву гордост и осиљеност. Нека буде важније, кад изађемо у спољни свет ‒ све је једнако наше. И неизмерне даљине и раскошна, небеска плавет.

Мошо Одаловић и Десанка Максимовић (Фото лична архива)

Имали смо Десанка и ја многа дружења. На сусретима „Лазар Вучковић” прокрстарили смо читавим Косовом... И Метохијом, дакако. Приштина, Митровица, Звечан, Зубин Поток, Лепосавић, Призрен, Пећ, Драгаш, Средска, Штрпце, Грачаница... Као водитељ свих програма за децу, почесто засебним колима, напричасмо се. Једном згодом, имали смо мању паузу, колико да допунимо гориво, упита ме: Извини, молим те, шта је овај који нас вози!? Рекох: „Србин, зове се Светомир Марковић!” А она: „Ја га слабо разумем, а некако ми умилно!” Објасних да га и ја слабо разумем, јер пребрзо прича, а све оним „старинским” језиком древних Косоваца. Тек она ће: „Ја ђаволски добро осећам све огранке нашег језика... Па да! Језиком цара Душана и његових времена!” То је казала појачаним гласом и радосним лицем, као да је сама себи нешто открила... И мени беше драго, јер много је оних који нама, „неалбанском живљу”, стављају мучан терет на душу ‒ како унаказисмо лепоту језика нашег!?!
 У Средској, онамо негде при Призрену: сусрети с децом ‒ народно весеље!!! Поодавно, улазећ кроз шпалир основаца, Десанка помилова прелепу девојчицу. Тако јој и рече: „Много си ми лепа! Имаш ли брата, сестру?” „Имам сестру!” „Колико је стара?” „Она није стара; има само једну годину.” „Јаааааао, ово први пут чух у у животу!!!”

Анегдоте су тек узгредни биографски детаљи, али често драгоцена назнака, па бих додао још једну. Прилазећи једној школи у Приштини, неки окрајак ветра нагло нас пресече и однесе Десанки шешир, а она повика: „Потрчи, молим те, то ми је све од лепоте!!!”
Изнова бих да се вратим себи давном, оном неважном из десетице. Десанкина последња, необјављена песма „Сад сам мирна” – стиже баш мени, на моју адресу! Дрхтавом руком, а духом посве смиреним за песмотворење! Овако нешто, у потоњим часима стварања, из одморишта „Серво Михаљ” у Врњачкој Бањи, средином септембра 1992. године, могла је да пошаље само она – Десанка Максимовић!

Коментари5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Д, М.З.
Познајем овог младића који разговара с Десанком.
Наташа Вујовић
И, ја бих, драги Мошо, да се вратим себи давно развејаној, скупим "своје крпице" од паучине, опсене, и обмане своје и преваре туђе....А, лепшег лека који на моју душу паде јутрос, нема од ове дивне реченице: "Нека буде важније, кад изађемо у спољни свет ‒ све је једнако наше. И неизмерне даљине и раскошна, небеска плавет". Ово је амалгам за моју душу. Хвала што поделисте ове танане, чисте, нетакнуте, као јутарња роса, сузе...
Daca
U pravu je Basara.Desanci i nije trebao spomenik.Sama ga je sebi podigla"Krvavom bajkom" i "Ne,nemoj mi prici".Lepo od urednika sto je podsetio na prave anegdote,a ne one izmisljene.
Зорка Вукмировић
Нека ово траје у нашим сећањима и буде узор нашој деци, јаче је и од постмодернизма и тзв савремености
Dobrusanka
Uzbudljiva poslednja pesma Desanke Maksimovic,isto koliko i autorovo secanje na veliku pesnikinju.Zajednicka im je poruka ljudskost,ona otapa i led.I posle toliko godina od druzenja pisca ovih redova sa dragom pesnikinjom ,osecanja su nezna i dirljiva.Za citaoca ovih stihova i piscevih redova sve je poseban,uzbudljiv dozivljaj.Nista lepse i dozivljenije nije se moglo napisati uz ovu godisnjicu.Hvala uredniku.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.