Изненадни одлазак Горана Даничића

Тихо, достојанствено, баш како је и живео глумац Горан Даничић ( 4. децембар 1962. – 10. фебруар 2021.) преселио се у неки бољи свет. Драги, ненаметљиви Горан Даничић преминуо је изненада прекјуче у Београду, а по жељи породице, сахрањен је јуче у подне у најужем породичном кругу.

Рођен у Ужицу којег се сећао са сетом, Горан Даничић сам је крчио свој уметнички пут, корак по корак, брижљиво градећи своју сценску магију, окружен својим „девојкама”: супругом Сањом Домазет и кћерком Настасјом Аљом, које су биле његов цео свет. Само најближи пријатељи знали су са колико топлине, пажње овај посвећени уметник прича о својој породици, али и са којом посвећеношћу гради своје сценске јунаке, увек са мером и унутрашњом запитаношћу.

Горан Даничић дипломирао је глуму на Факултету драмских уметности у Београду 1990. године, у класи професора Миленка Маричића, као студент генерације. Члан Југословенског драмског позоришта којем је био веран до последњег дана, постао је 1993. године. Иза Даничића су бројне позоришне, филмске и телевизијске улоге, поклоници сценске уметности, посебно га памте по тумачењу Рокија у серији „Срећни људи” и Милета у филму „Кад порастем бићу Кенгур”.

У свом Југословенском драмском позоришту играо је у представама „Дон Жуан” (Пјеро), „Нора!” (Шеф кадровске службе), „Отело” (Дужд), „Млетачки трговац” (Кнез марокански, Кнез арагонски), „Shopping&Fucking (Брајан), „Буре барута” (Топуз), „Пуњене тиквице” (Атентатор), „Троил и Кресида” (Ајант), „Госпођа министарка” (Конзул Никарагве), „Павиљони” (Лопов 1), „Вишњик” (Трофимов), „Лулу” (Родриго), „Мртве душе” (Ноздрјов), „Последњи дани човечанства” (Мајор), „Терговци” (Пасквинио), „Рођаци из најбољих дана” (Ђуро), „Лажни цар Шћепан Мали” (Војвода Драго), „Флорентински шешир” (Бобен), „Веселе жене виндзорске” (Бардолф), „Разбојници” (Рацман), „Бела кафа” (Дели Јова), „Народни посланик” (Ивковић), „Сумњиво лице” (Јоса)…

Глумац специфичне сценске визуре Горан Даничић био је радо виђен гост и на другим београдским сценама: Театра „Култ”, Мадленианума, Београдског драмског позоришта, Позоришта на Теразијама, Битеф театра, Атељеа 212.

Глума му је била опсесија, љубав којој се несебично давао до краја живота, а колико је био посвећен својим јунацима, говоре и филмови у којима је остварио велики број запажених улога: „Делиријум тременс”, „Ивкова слава”, „Небеска удица”, „Кордон”, „Мала ноћна музика”, „Рођен као ратник”, „Вуковар, једна прича”, „Ни на небу ни на земљи”, „Ми нисмо анђели”, „Мали свет”, „Пад у рај”, „Сабирни центар”, „Заборављени”, „Кажи зашто ме остави”, „Сјај у очима”…

Са исто таквим жаром играо је Даничић и на телевизији: „Клан”, „Камионџије”, „Санта Мариа дела Салуте”, „Село гори, а баба се чешља”, „Грех њене мајке”, „Кошаркаши”, „Црни Груја”, „Лисице”, „Отворена врата”, „Срећни људи”, „Заборављени”…

Горан Даничић, добитник је две годишње награде свог ЈДП-а: (1995, 2017.) и награде „Др Бранивој Ђорђевић” за лепоту говора.