Темељи слободе, државности и независности

На верски празник Сретење десила су се два важна догађаја која су определила судбину српског народа и његове модерне државе. На Свето Сретење Господње 1804. Карађорђе Петровић са збора у Орашцу повео је народ на буну, касније устанак што је резултирало, после 74 године и међународним признавањем независности српске државе 1878. А на Сретење 1835. прецизније 3. фебруара Народна скупштина, нарочито зато сазвана на кнежевој ливади у Крагујевцу усвојила је „Устав Књажевства Сербие” који организује прву уставну представничку владавину у Кнежевини Србији.

Многи сматрају да не постоји важнији од овог датума у новијој српској историји, јер означава почетак борбе за ослобођење од турске власти, с једне, и васкрсавање тј. изградњу државне структуре и поновно ступање српске државе на европску политичку сцену, с друге стране. Дакле, овај датум и овај празник у себи садрже две битне одлике српског народа и његове државе, ослободилачку и слободарску, спајајући те две традиције у једну. Ослободилачку да не трпи туђинску власт и да се бори за слободу, а слободарску да када има и сопствену власт наставља да се бори за своју политичку слободу, права народа, демократију, а против ауторитета вође и свих врста ауторитарности и самовоље.

Од када је на Сретење у Крагујевцу Народна скупштина изгласала „Устав Књажевства Сербие” 1835. Србија се може сматрати државом, без обзира на то што је још била само аутономна кнежевина у саставу Отоманске империје. Како је устав акт суверене државе и симбол независности, односно како без устава нема државе, сходно томе, Сретењски устав се сматра и почетком српске државности. Посматрајући читав период уставности од тог тренутка до данас може се запазити да је борба за доношење, поштовање и мењање устава у ствари политичка историја Србије, да су устави којих је било 13 у просеку трајали исто толико година, да су неки донети на скупштинама а многи даровани тј. октроисани од самог владара, да је један устав донет ван Србије тзв. Турски устав дарован од султана у форми свог највишег акта-хатишерифа. Он је и најдуже био на снази.

Од шест самосталних устава, донетих 1835. (Сретењски), 1838. (Турски), 1869. (Намеснички),  1888. (Радикалски), 1901. (Октроисани) и 1903. (поновљени устав из 1888), Србија је имала као кнежевина, прва три, а остале као краљевина. Сви, сем устава из 1903. донети су за владавине владара из династије Обреновић. Два устава су регулисала односе у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевини Југославији а четири у социјалистичкој Југославији. Устав Србије из 2006. је седми који је Србија добила као независна држава, после скоро вековног југословенског искуства.

Без обзира што није био примењен у пракси тј. заживео од тренутка доношења Сретењског устава Србија је уставна држава. Од тада до данас било је великих унутрашњих потреса који су се позивали и везивали за уставе, њихову одбрану или њихову промену, сукоба између владалаца и државног савета, сукоба политичких партија и интересних група са владарем, Народне скупштине и владара, што је кулминирало многим бунама, абдикацијама, прогонствима али и убиствима владара, смењивања и успостављања династија (династичких преврата), укидања устава, али и даровања (октроисања) устава народу, државних удара, убистава и суровог гоњења политичких личности.

Печат кнеза Милоша

Сретењски устав је израз унутрашње борбе кнеза, који је посебним султанским бератом потврђен за наследног кнеза, и Савета који је оличен у богатијим и виђенијим првацима који су желели да ограниче кнежеву власт и самовољу, сачувају своје економске привилегије и задобију већи утицај на државне послове. Совјет или Савет установљен је још за време првог српског устанка (Правитељствујушчи совјет) и сам Карађорђе је имао сукоб са члановима Савета. Милош посебно. Незадовољство младе српске олигархије оличене у Државном савету Милошевом владавином и покренута буна (Милетина буна 1835) с једне, а с друге стране обавеза усклађивања унутрашњег уређења са нормама из хатишерифа из 1830. и 1833. које су предвиђале да Савет добије већу улогу, приморало је Милоша да земљи и народу подари устав.

На Сретењској скупштини 1835. која је више пута одлагана, књаз Милош је окупљеном народу подарио устав, који је израдио Димитрије Давидовић са једном посебном комисијом и у договору са кнезом. У беседи Милош каже да он издаје устав којим су народу и сваком Србину загарантована права „онако како их само човечанство предписује”. „Народ стајаће под кметовима, капетанима и судовима, судови под Државним саветом, Савет под књазом и уз књаза, а књаз под законом и у непрестаном договору са Саветом.” Устав књажевства Сербие потписало је 235 поименице наведених депутата и капетана из 15 окружја у Србији, 36 представника „свјашченства” и 23 члана Државног савета.

На Устав су положили заклетву књаз и посланици. Последњег дана рада скупштина је уз дарове, захвалила кнезу истакавши да је за народ највеће „благодејаније – слобода личности, безбедност имања и умерен порез”.

Устав је у 14 глава и 142 члана прописао и описао „достојинство и простор Сербие, боју и грб Сербие” којим су одређена знамења државе. (Српска застава описана у Сретењском уставу, установљена децембра месеца, боје „отворено црвена, бјела и челикасто-угасита”), „власти србске” „о књазу србском” о „државном совјету”, „власт судејску”, „о народној скупштини” „о цркви” „о финансији (азнадарству)”, „општенародна права Србина” „права чиновника” итд.

У првом члану стоји да је „Сербиа нераздјелно и у правленију свом независимо књажевство…” у члану 5. „власти србске јесу три: законодатељна, законоизвршитељна и судесјка” а у члану 6. стоји да су законодатељна и законоизвршитељна власт књаз и Државни Совјет.

Другим речима Сретењски устав је инаугурисао поделу власти на законодавну, извршну и судску. Поред кнеза и Државног савета у државну структуру устав је увео и Народну скупштину, која се „купи” сваке године о Ђурђев дану, и има законодавну функцију у финансијама и порезима. Извршна власт је у рукама кнеза. Судска независност тражи одговорност и извршне и судске власти за кршење устава. У 11. глави дата су либерална начела о грађанским правима – једнакост грађана пред законом, кривични поступак и кажњавање само по закону, забрана ропства, неприкосновеност приватне својине и гаранције својине на земљу, слобода избора начина живота и сл. Многе норме из Сретењског устава биле су на нивоу норми напредних европских држава.

Међутим уставом нико посебно, како у земљи, а нарочито споља није био задовољан. Изван српског књажевства овај устав није био добро примљен, зато што је Србија његову израду и доношење извела сама а још није била потпуно независна. Русија „велокудшна покровитељица српског народа” као главна сила тог поретка није благонаклоно гледала на доношење једног либералног устава у њој, ни Аустрија, а ни Турска. Под притиском Русије Милош је 30. марта по старом а 11. априла по новом укинуо Сретењски устав.

Иако није заживео у пракси Сретењски устав се узима као почетак уставности у Србији, који уређује државна знамења, организацију власти, улогу књаза, права грађана тј. општенародна права Србина. Сретењски устав се сматра важним кораком у борби за државност и све већу еманципацију Србије од турске власти.  Идеја законитости, и то „сасвим европске законитости”, данас владавина права, је основа Сретењског устава за друштвено уређење Србије. А данас нам приговарају из Европе чије смо вредности усвајали и у Сретењском уставу, а Милош је спомињао и у својим беседама, да је Србији потребна владавина права.