четвртак, 06.05.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 15.02.2021. у 20:15 Марина Вулићевић
ИНТЕРВЈУ: АНА РИСТОВИЋ, песникиња и преводилац

Некадашњи свет није био невинији

Али је начин живота био супериорнији, јер је данас наша приватност попут белог робља информатичке технологије, а на то смо добровољно пристали
Данас приватне информације младих људи чува интернет, као јавно добро (Фото: лична архива)

Многи ће са сетом читати „Књигу нестајања, Кратку шетњу кроз ишчезло” Ане Ристовић, у издању „Архипелага”, зато што је то збирка прича о предметима који више нису у употреби, а постојали су чак и до пре једне или две деценије. Чувају их можда још само они који путем тих ствари успостављају везе са самима собом, од пре, или са драгим људима из неког прошлог живота. Најпре ће песникиња написати овакво дело, дати објектима ауре нематеријалног, испунити их смисловима универзалне лепоте, удахнути им нови живот.

Многе генерације сетиће се миљеа и шустикли својих бака, јамболија, цигарет-жвака, металних виклера, писаћих машина, ручних млинова за кафу, видео-касета, вокмена, ножева за отварање писама, притискивача за хартију... Они сасвим млади читаће ову књигу као неки историјски бревијар. Али, свака од ових прича о предметима садржи и личну приповест, исечак из живота који је са њим повезан, једно важно искуство са којим можемо да се поистоветимо.

Описујући предмете који су нестали из нашег живота говорите и о ишчезлим људима и навикама. У којој мери нас предмети одређују, па и повезују са неким сећањима и драгим људима?

Предмети које користимо нас одређују, али и описују нас, као и наше време, више него што мислимо. Оно што данашње предмете генерално разликује од предмета прошлости је – лакоћа. Предмети које смо користили пре двадесет, тридесет, четрдесет и више година, били су тежи, масивнији и предвиђени за дуже трајање. Данашњи су начињени тако да буду брзо замењиви, зато што их таквима предвиђа потрошачка култура и интерес капитала који каже: Купуј! Мењај! Троши! Шпорет није предвиђен да ти траје десет година, а камоли веш-машина или ауто. Некадашњи тепих само је снагатор могао унети у стан, данас купиш тепих и с лакоћом га из радње изнесеш преко рамена. У сваком подизању тешке слушалице телефона од бакелита било је нечег озбиљног, чак и када је био у питању само необавезан разговор. Предмети се данас праве таквима да нам олакшају постојање и функционисање и да нас ослободе од њих самих – јер им је век трајања краћи, као и издржљивост. Човек се, међутим, хтео то или не, везује за њих, и они представљају неизбежни део историје приватног живота. У њих су уткане приче наших детињстава, одрастања, важних тренутака. ,,Књигу нестајања” писала сам управо преплићући властито сећање о ишчезлим или полуишчезлим стварима са чињеницама и оним што је о њима запамтила историја.

Да ли је бивши свет несталих предмета био невинији од овог, да ли су људи били искренији и једноставнији, недостаје ли вам то доба?

Некадашњи свет нити је био невинији од данашњег, нити једноставнији, јер све зависи од нашег личног памћења. Сећање детета које је одрастало осамдесетих вероватно неће бити прожето горчином памћења тадашњих готово свакодневних рестрикција струје (о њима сам писала присећајући се петролеј-лампе) као ни дана када је, парадоксално, плата износила милионе динара, а њом си мало тога могао да купиш. Моји родитељи би се, да су живи, тог времена свакако сећали са извесном горчином. Ни људи тог доба нису били једноставнији ни искренији, него што су данас: људи су увек исти, и колико год да се свет цивилизацијски развија, човек у много чему није одмакао од оног пећинског. Оно у чему је једино некадашње време било супериорније у односу на данашње је доживљај времена и начин живљења. Јер пре двадесет, тридесет, четрдесет, педесет и више година, времена је заиста било више, живело се спорије и усредсређеније на детаље и суштину. Данас се живи расуто, парцијално, живи се у деловима, док нам свима драгоцено време сипи кроз прсте. Управо о томе сведоче и предмети о којима пишем, јер су својим постојањем обележили деценије, док нешто што је створено данас да би у наш живот унело лакоћу и једноставност постојања, питање je да ли ће трајати наредних десетак година, јер биће замењено новом, савршенијом лакоћом.

Уопште, шта вам од побројаних предмета, шта вам од некадашњег живота највише недостаје?

У ,,Књизи нестајања” писала сам о видео-касетама, флопи-диску, дописницама, писаћој машини, плеханим пепељарама, црвеним киосцима, уштирканој постељини, праћкама и гобленима, кредама, писмима, старим аутомобилима, платненим марамицама, полароидним фотографијима, хербаријумима и бројним другим стварима. Недостају ми не предмети, већ блиски људи којих више нема. На сваком предмету оставио је свој отисак управо неко.

Да ли је тај прошли живот био чвршћи, дефинисанији, као уштиркани чаршафи ваше баке?

Прошли живот је имао јасније одређене рубове и ивице – као слика коју си морао поставити у некакав масиван рам, као и уштиркана постељина или марамица коју је морало имати мушко одело у предњем џепу, или подсукња коју је тражила сукња под собом – али изнутра је био једнако крхак и трошан.

 

Шта, на пример, разликује некадашње клинце који су слушали касеташе, користили флопи-дискове, играли ластиш, писали новогодишње честитке, споменаре и чекали да двојник ослободи телефонску везу, од данашњих који уопште не познају такав свет?

У кога си заљубљен, кога волиш – крио је твој дневник, лексикон, поруке на папирићима размењене са другарицом из клупе, или усмени разговор са неким блиским. Данас приватне информације младих људи чува интернет, као јавно добро, и оне у једном тренутку могу да постану доступне свима. Нажалост. Наша приватност је данас попут белог робља информатичке технологије, а на то смо добровољно пристали, и чак свакодневно доприносимо његовом транспорту. Што је најгоре – уживамо у томе.

Како објашњавате разлику у писмима писаним сопственим рукописом, наливпером, од имјел преписке?

У књизи имам текст посвећен управо писмима која смо некада писали, руком, и слали их чак и људима у истом граду. Неупоредив је осећај ишчекивања писма да ти стигне, путовања нечијег рукописа до твојих очију, личног печата који неко остави на папиру и онда пролазиш тим трагом, као да ходаш по нечијим стопама у снегу до топле куће у којој ћете се једном већ срести уживо. Оно што садржи писмо писано руком, а што интернет никако не може пренети је време – време онога ко пише и време онога ко чека писмо. То време носи у себи слојеве личног и просторног памћења. Последња права писма која сам добила су писма која ми је моја тетка Оља слала у Берлин, док сам тамо живела годину дана (од 2018. до 2019. године). Наравно, и ја сам њој узвраћала писмима слатим у Београд. Та писма су ми значајнија од свих имејл преписки.

Обично се сматра да човек слаби духом ако се препусти сећањима. Какав је ваш став према успоменама, посебно лепим?

Као и свако, и ја волим успомене, али оно у шта сам дубоко убеђена је да су прошлост, садашњост и будућност једно, и да су у непрестаном преплитању. Што би рекао Елиот: „Време садашње и време прошло/Оба су можда присутна у времену будућем./А време будуће садржано у времену прошлом./Ако је читаво време вечно присутно/Читавом времену нема искупљења.” Мислите ли да ће данашњи паметни телефони некоме послужити за сличну носталгичну збирку?

Што се тиче вашег питања о данашњим стварима – и оне су већ део неке прошлости. Одавно чувам први модел мобилног телефона који сам користила, „сони”. Носталгија ће увек постојати, јер увек ће бити нечег што ишчезава и подсећа нас да нисмо вечни и да нисмо ми – ми, само у овом тренутку, већ да нас таквима чини много шта чега више нема. 

Коментари6
d55b9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

jarmila vesovic
Ne samo da stavri "nestaju" velikom brzinom , menja se citav sistem komunikacije ,psihologije .U poslednjih sto godina ,nauka i tehnika su toliko napredovali , da se menja pogled na citavu istoriju covecanstva . Nove analize pokazuju pravu starost ne samo stvari,vec civilizacija .Otkrivena je grobnica do sada "nepoznate vrste coveka ".Istorija koju smo ucili je vec tri puta tumacena drugacije za poslednjih 20 godina . Cestitam lep osvrt ! nek neko napravi muzej zaboravljenih stvari!
Milosav Popadic
Nismo dobrovoljno pristali. Nekonas je gurnuo u ovaj mutljag da se batrgamo dokne potonemo.
Sasa Trajkovic
Комплимент овој дами њена опсервација је тачна али. Али у питању је манипулација. Наиме свет масовне културе је свет масовних медија ако томе додате и синдром потрошачког друтва и материјалистичке културе онда ће вам речи визионара ПОП културе Енди В. "о пет минута славе сваког појединца" бити јасније. Као што је Енди В. користио рекламу и мас медије за промоцију уметности тако се кроз информатичко друштво манипулише светом који преласком у виртуелни губи свој стварни свет и контакт са природом.
Daca
Da,predmeti se olako menjaju,ali jos lakse se menjaju ljudi.Nekad ne prepoznas svog prijatelja,ne znas sta te snaslo.Nekad nestane covek i posle par dana ga zaboravimo.Samo mi se ne menjamo jer smo uvek bili"takvi".Narcisi.Ja sam centar,i to nikad ne bih menjao.
Dragan Vukašinović
Jedna moja prijateljica i njen tadašnji dečko dogovorili su se da se nađu kod crkve. Ona je čekala ispred Crkve Svetog Marka a on ispred Saborne Crkve. Kako tada nije bilo mobilnih telefona čekali su se i naljutili. Posle su se ipak našli i odljutili i u ljubavi živeli.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља