Среда, 27.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: МОМЧИЛО ПЕРИШИЋ, некадашњи начелник Генералштаба

Џон Нејбор је улазио у све државне институције

Било је нормално да се одржавају контакти са таквим човеком. У том смислу сам и ја имао контакт са њим, али никакве предаје нити тајних, нити било каквих докумената није било, тврди некадашњи начелник Генералштаба
(Фото Н. Марјановић)

Само неколико дана после изрицања првостепене пресуде којом је осуђен на три године затвора због шпијунаже, односно оглашен кривим, како је суд утврдио, зато што је службенику америчке амбасаде Џону Нејбору дао поверљиве војне списе, Момчило Перишић, некадашњи начелник Генералштаба и бивши потпредседник Владе Републике Србије, у разговору за „Политику” каже да су састанци представника државе са страним дипломатама „били нормална ствар”. Додаје да је Нејбор по позиву легално улазио у готово све државне институције, да је присуствовао војним и полицијским вежбама и блиско сарађивао са представницима власти, као и да је његов састанак са америчким дипломатом, током којег је ухапшен, био заказан преко тадашње секретарице Владе Србије.

Како сте упознали Нејбора и откуд ви са њим на неформалном разговору у мотелу на Ибарској магистрали?

Нејбор је био службеник америчке амбасаде акредитован у СРЈ. Упознао сам га на једном састанку у Влади Републике Србије, који је лично организовао премијер и министар МУП-а, a на ком је са својим стручњацима држао предавање о безбедности. На том састанку су били војни генерали, припадници тадашњег ДБ-а… Нејбор је присуствовао разним активностима и МУП-а и војске. На „Гуглу” имате мноштво фотографија које то потврђују, a много их је објављено и у нашим медијима пре и после мог хапшења. Било је нормално да се одржавају контакти са таквим човеком. У том смислу сам и ја имао контакт са њим. Те вечери, 14. марта 2002. године, пре него што сам ухапшен, био сам на тренингу. Са Нејбором сам, преко секретарице владе, заказао састанак. Седели смо у башти у присуству мог возача. С обзиром на то да је био март и да је било прохладно, после неког времена смо ушли унутра. Само неколико тренутака касније уследило је моје хапшење.

Према оптужници, а сада и по првостепеној пресуди, том приликом сте америчком дипломати предали поверљива војна документа, што је окарактерисано као шпијунажа.

Нити сам Нејбору пре тога сусрета, нити тада саопштио или предао било какав документ или податак, па самим тим ни тајне документе. У прилог овога што сада кажем најбоље говоре докази изведени на суђењу, и то докази тужилаштва, а на којима је потенцирала моја одбрана. Верујем да их суд мора ценити. Прво, иако су у мотелу били припадници војне безбедности још неколико сати пре хапшења и имали и фотоапарате и камере, наводна примопредаја докумената није забележена. На моје и питање мојих адвоката једном од сведока, учесника хапшења, да ли је видео примопредају докумената, он је одговорио да то није, али је потврдио да је хапшење снимано камером. Када је суд од Генералштаба тражио да достави снимак, из ове институције је саопштено да га нема. Зашто је некоме било у интересу да не сачува снимак хапшења те наводно брилијантне акције ВБА? Други доказ је да код мене у тренутку хапшења није пронађен ниједан документ, а камоли неки који носи ознаку тајности. Карактеристично је и да је записник о одузетим стварима из ташне Неjбора писан 12 сати касније, у некадашњем Војнотехничком институту у Катанићевој улици. Неjбор није хтео да потпише документ о томе шта је наводно од њега одузето. Ташна Нејбора је неколико сати била искључиво у рукама оперативаца ВБА, ван очију и нас и наших адвоката. Тај фамозни колегијум из октобра 2001, због којег сам сада и осуђен првoстепеном пресудом, није чак ни у тој канцеларије ВБА сликан. Нема га на фотодокументацији. И коначно, тај документ због којег сам осуђен, није никад био на дискетама које су код мене касније нађене, а за које се тврдило да сам са њих штампао документе и давао Нејбору. Како да му дам документ који нисам имао у свом поседу? За то чекам образложење суда.

Која је била садржина тог записника Генералштаба из октобра 2001. Године, због чије предаје сте осуђени за шпијунажу?

Не могу да говорим о томе због одлуке суда да читав поступак против мене буде затворен за јавност. На почетку суђења смо моји адвокати и ја тражили да суђење буде отворено за јавност из разлога што ми је савест чиста, али и да јавност, заиста, види шта се догодило. Када је поступак 2004. године почео пред Војним судом, био је отворен за јавност, а 14 година касније, одлуком цивилног суда – није. У конкретном случају, судски орган је питао извршни, односно Генералштаб, шта да ради. Из само њима знаних разлога, они су рекли да суђење треба да буде тајно. Чињеница да је суђење било затворено за јавност мени је одмогло да се јавно браним од неоснованих оптужби, а јавности да буде ускраћена са реалним информацијама о мом суђењу. Некоме је било у интересу да се јавност о томе не упозна. Медији су ме оптужили и осудили пре подизања оптужнице и пре завршетка суђења за нешто што нисам урадио.

Како сте упознали Владана Влајковића и Миодрага Секулића који су са вама седели на оптуженичкој клупи због оптужби за одавање војне тајне?

Секулић је са чином мајора радио у кабинету начелник Генералштаба у време док сам се ја налазио на његовом челу. Био је стручњак за рачунаре. Нисам га виђао, осим једном недељно на фудбалу. Откако сам отишао из војске, па све до хапшења, никада са Секулићем нисам лично контактирао. Звао сам га телефоном два пута: једном, као и неке друге официре, током демонстрација 5. октобра, јер сам био задужен да спречим сукоб демонстaраната са војском и угрожавање војних објеката, али ми се није јавио. Звао сам га у том периоду још једанпут, али ми се ни тада није јавио. Влајковића сам упознао када више нисам био начелник Генералштаба, као извођача грађевинских радова на кући мог пријатеља, па сам га и ја ангажовао да изводи грађевинске радове на адаптацији моје породичне куће у селу Коштунићи. Откако сам изашао из војске до хапшења, никада са Секулићем лично нисам контактирао.

Ваше хапшење отворило је сукоб између тадашњег председника СРЈ Војислава Коштунице и премијера Зорана Ђинђића. Како то коментаришете?

Зна се да је 5. октобра дошло до сукоба између Коштунице и Ђинђића око више битних питања. Окосница тог сукоба, да тако кажем, била је око рашчишћавања остатака власти Слободана Милошевића. Страни фактор је тада био изузетно заинтересован за ситуацију у Србији: некима је циљ био да зауставе, а некима да подрже демократске промене. У том сукобу између те две, да их тако назовем, групације, страни фактор је желео да „лови у мутном”. Као тадашњи члан скупштинског Одбора за одбрану и безбедност имао сам и потребу и жељу да неутралишем негативан  утицај страног фактора на стање у земљи, да утичем на подршку јачања демократских промена и спречавању подршке реликтима Милошевићевог режима. У том смислу сам у неколико наврата разговарао са Нејбором, као што сам разговарао и са представницима из Руске федерације, представницима свих суседних земаља, Британије, Француске. Главни циљ антидемократских снага било је елиминисати премијера Ђинђића. То није могло да буде урађено, док у свом окружењу има некога ко познаје безбедност и земље и личности. Нажалост, у свом окружењу, имао је мало за то оспособељених људи поред мене, па сам ја постао главна препрека у реализацији мрачних циљева. Мене су елиминисали из политике, а њега након годину дана из живота.

Монтгомери о Нејбору

У интервју који је дао за „Политику”, некадашњи амерички амбасадор у Србији Вилијам Монтгомери рекао је да је Џон Нејбор имао дипломатски статус, што је требало да буде уважено, а не да целу ноћ проведе у затвору. Монтгомери је додао да ниједан документ није нађен код Нејбора.

‒ Нејбор ми је то јасно потврдио. Штавише, било је доказа о намери да му се подметну компромитујући докази. Нејбор ми је рекао да ниједан документ није био у ресторану у тренутку хапшења. Чини ми се да је било намере да се доста тога фалсификује – рекао је тада Монтгомери. 

Конфронтација са Милошевићем

Момчило Перишић био је шест година непосредни сарадник Слободана Милошевића у Врховном савету одбране (ВСО).

‒ Милошевић ми је од 1997. године био претпостављени као председник СРЈ и ВСО. До конфронтације мишљења дошло је око начина решавања проблема на КиМ. Он је хтео да га решава искључиво силом на наговор неких и мојих колега школованих у Русији, мислећи да ће нам ова земља притећи у помоћ. Говорио сам му да у условима у којима се налазимо, окружени државама које су у НАТО, без савезника, са слабом економијом и у постојећој изолацији, не смемо ићи у рат, јер ће побуњеници на КиМ имати пуну подршку запада и НАТО. Предлагао сам да се у парламенту Србије и СРЈ прогласе албански екстремисти на КиМ као терористичка организација – што јесу били, да би се тако у свету добила подршка у борби против тероризма, а онда прогласити ванредно стање на КиМ и употребити МУП и ВЈ и пуном снагом обрачунати се са терористима. У том случају смо требали бити спремни на сукоб са НАТО, подржан од 29 најразвијенијих земаља света, што ће резултирати разарање СРЈ и губитак КиМ. Он ме није послушао, него је почео злоупотребљавати. У јулу 1998. године сам му написао писмо у коме сам истакао „захваљујући изузетно савесном и професионалном раду припадника ВЈ, успели смо у изузетно суровим условима да изградимо високо употребљиву слику, спремну и решену да извршава све задатке. Зато имам обавезу, право, моралну, људску, официрску и генералску снагу да вам укажем на потребу да у својству председника СРЈ и ВСО у односу према војсци, народу и држави у овом преломном тренутку поштујете институцију ВЈ и њене функционалне принципе и према њој се односите на уставом, законима и правилима регулисан начин. У противном и ова једна функционална југословенска институција претвориће се у нефункционалну и нејединствену аморфну масу. Наведено има циљ да вам на време укажем на неке од карактеристичних негативних последица по ВЈ, а њена улога је пресудна за опстанак СРЈ и по њеног председника”. Рекао сам му да не почиње рат на КиМ ако није спреман да га води дуго као у Вијетнаму, али у том случају и он и ја и наши синови морамо ићи у тај рат. Он на то није био спреман. Водио је рат са туђим синовима из бункера 270 метара испод земље. Када је његова кућа у Ужичкој бомбардована, уплашио се и наредио потписивање капитулације дела територије СРЈ – каже Перишић.

Коментари45
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

RT
Gde je moguće da osuđeni špijun daje intervju i u kome ne pokazuje ni trunku kajanja?
Боривоје Банковић
Разумем га и саосећам с њим. Радио је свој посао, а држава га је издала. Онда је морао да се нагоди с ђаволом да се не би преселио у Естонију са преседањем у Хагу, па је затечен на делу у тој нагодби. Сасвим је могуће и иза свега стоје баш ти с којима се нагодио.
vox ex populi
To nije srpski, već Titov oficir, pa mu ništa nije jasno. Traži opravdanje u tuđoj krivici. Kada oni mogu, mogu i ja.
Zorka Papadopolos
Nemamo mi Misimu, ali, nismo mi ni Japan
kondor
Страшно! Већина "коментатора" суди пре судија и коначне пресуде! Јадна је Србија са тако острашћеним "интелектуалцима" који самоуверено причају о ономе о чему немају појма. Ја сам последњи који би требао да брани генерала, јер ме је он због три реченице протерао из Србије у ЦГ "по потреби службе", а касније је и он доживо сличну судбину. Ген. Перишић је био одличан официр и извукао је војску и питомце из Задра без иједног изгубљеног живота за разлику од оних генерала из Сарајева и Вировитице!!!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.