ЗЛАТИБОР – Деведесету годину напунио је данас Симо Жиловић са Златибора и не пада му на памет да због позних година остави професију која му је живот обележила. Чувени је књиговођа, још од средине педесетих прошлог века води пословне књиге овдашњим фирмама. Понешто од тога уради и сада у пензији, у којој је више од три деценије.
Симо се бави и литературом: пише књиге, углавном завичајне, подсећа на прошлост златиборских села и фамилија. Ту му каријера није дуга као у рачуноводству. Прва књига изашла му је кад је имао 75 година, до сада их је шест објавио.
– Ако човек жели да живи дуго мора да буде активан и умно и физички – казује за наш лист деведесетогодишњак, који повремено шета по неколико километара од своје куће у центру Златибора до насеља Гај и назад. А рад у вођењу и писању књига за њега је навика, вежбање ума и опуштање.
Симо је рођен у златиборском селу Голову и ту је завршио основну школу. Била му је жеља да тада упише гимназију, али ратне године и кућне обавезе нису то дозволиле. Зато је гледао да се сам образује, прочитао је сваку књигу које се дохватио. Маштао о животу каквог у то време на селу није било.
Млад је ишао на радне акције, да би 1948. у Ужицу завршио трговачки курс и запослио се у Срески магазин „Палисад” у Чајетини као млађи трговачки помоћник. Касније у предузећу „Јеље” постаје једини службеник, а потом персонални референт у Трговинском предузећу „Палисад”. По доласку са одслужења војног рока у тим фирмама је књиговођа..
Од 1954. ради као самостални књиговођа билансиста. Руководилац је рачуноводства у руднику „Златибор”, па у чајетинској задрузи, „Златиборским суватима”, ужичком УП „Слога”, ПИК-у „Златибор”... Уз радни однос посао је обављао и хонорарно у другим фирмама, био члан комисија, судски вештак. Стигао је да ванредно заврши осмолетку у Чајетини, а 1980. и средњу економску школу у Београду (на наговор супруге), као најбољи у генерацији. Те године Симо прелази у пословну јединицу Југобанке на Златибору, где ради до краја 1989. када одлази у пензију.
– Некада се у књиговодству све радило ручно, па је требало бити сконцентрисан и познавати прописе. Једина помоћ у хрпи папира била је електрична машина на којој смо рачунали. По десеторо нас у служби, а радило се све: обрачун плата, фактурисање, калкулације, књижење и остало. Завршни рачун се морао предати на време, јер су казне биле велике. За компјутер сам први пут сео 1994. У почетку нисам веровао тој машини, али убрзо сам схватио да је с њом неупоредиво лакше – пореди стари књиговођа некадашњи и савремени рад.
По одласку у пензију не прекида послове: отвара прву приватну туристичку агенцију на Златибору и сам у њој води књиге, што ће истовремено обављати за још десетак фирми. Многе завршне рачуне у каријери је урадио и предао. Како године одмичу смањује те активности, али и данас води књиге једној угоститељској радњи са Златибора и агенцији свог млађег сина Борише који се бави рекламним услугама.
– Оца редовно плаћам, обезбедио сам му стан у његовој кући и 30 слободних дана месечно – шали се Бориша, додајући да нема шале са Симом кад је посао у питању: непотписан улазни или излазни рачун не сме да му преда.
Водио је стари књиговођа све до ове године и књиге за фирму старијег сина Миливоја који обавља угоститељску делатност. С тим што је Миливоје решио да, по изради овог завршног рачуна, поштеди остарелог оца и ослободи га тих обавеза. – Он мисли да ми је то терет и напор, а мени је већи напор кад немам шта да радим – тумачи то Симо, који уз два сина има и ћерку, шест унука и седам праунука.
Не мења он навике па и сада, као у детињству, радо чита. Не одустаје ни од писања. Објавио је публикације о школи у Голову, о златиборским фамилијама Жиловић и Чоловић, о многочланој породици своје бабе „Коло девет сестара”, хронике села Рудине и Голово.
Причају о овом човеку и анегдоту. Кад је ступио у пензију, после четири деценије рада Коста Божанић из Јабланице пожелео му је (онако ерски) да из пензије мучи државу најмање колико је она њега. Костине речи, показало се, нису отишле „у ветар”. Минула је од тада 31 година, а Симо још прима пензију и тако „мучи” државу.
– Не планирам ускоро да Богу предам завршни рачун – каже витални књиговођа.
