субота, 15.05.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 18.02.2021. у 18:00 Данијела Давидов-Кесар
ГЛАС ПАЦИЈЕНАТА

Моја прича

Бубрежна болест оставља велике последице на органе јер је време за нас који чекамо бубрег од круцијалног значаја
Сања Бојић, Удружење бубрежних болесника (Фото: лична архива)

Имам 49 година и живим у Београду. Бубрежни сам болесник од своје 17. године. Tек ми је у 10. години установљен обострани рефлукс, због чега сам имала честе уринарне инфекције проузроковане бактеријом ешерихијом коли. Оперисана сам у 12. години, али тада су ми бубрези били већ оштећени. Предвиђали су ми да ћу кренути на дијализу у 14. години, али уз ригорозан режим успела сам да пролонгирам период без дијализе до своје 17. године.

Прву дијализу сам имала 1. априла 1987. године, а фистула ми је била урађена шест месеци раније. Сећам се као да је било јуче: позлило ми је на часу енглеског језика, имала сам мучнину и јако висок притисак. Морала сам буквално са часа енглеског да одем на дијализу у Универзитетску дечју клинику у Тиршовој. Нажалост, нисам имала никакву психолошку припрему за предстојећу дијализу, већ је мама била та која ме је благовремено припремила на тежак период који ме је чекао.

Тада сам већ била на листи за трансплантацију. После само месец дана дијализе позвана сам око три ујутру на Уролошку клинику у Бирчаниновој улици у Београду. Било је позвано нас седморо: ја сам била најмлађа, веома уплашена, а искрено нисам ни слутила да ћу бити једна од потенцијалних прималаца. Сећам се осмеха и речи др Радмиле Благојевић Лазић које су ми улиле велики осећај сигурности и наде. Оперисана сам, али нажалост, после 22. оперативног дана организам је одбацио бубрег услед тромбозе крвних судова. Следи поново дијализа!

Уз велику подршку и несебичну љубав своје породице успела сам да наставим даље. Тешко сам подносила дијализне третмане, уз стално добијање трансфузија, наступања колапса и свих тешких околности што доноси дијализа. Била сам као у неком зачараном кругу из којег ми се чинило да не могу да изађем. Вероватно сам тада била много снажнија и мање свеснија опасности, али са чврстом вером да ћу доћи до свог поновног животног циља, односно до трансплантације.

Испоставило се да моја бака може да буде донор. У марту 1990. године обе смо оперисане. Бакина операција је протекла мало теже јер су установили да на оба њена бубрега постоје две артерије, али је, ипак, операција била добро изведена. Живот без дијализе наредних десет година је много квалитетнији, потпунији, слободнији, без стрепњи и страхова, а изнад свега пружао је велике могућности за путовања. У току тих година пратили су ме додатни проблеми везани за периодичне скокове крвног притиска, појаве протенурије, као и повременог погоршања рада трансплантираног бубрега због чега сам морала често да будем хоспитализована. Наравно, др Радмила Благојевић Лазић, др Драгана Радивојевић и др Вишња Лежаић стално су ме бодриле и биле велико охрабрење у тој вечитој борби за одлагањем дијализе.

Нажалост, 2001. година доноси низ проблема како за мене, тако и за читаву моју породицу. Сазнајем да морам поново на дијализу. Никад не можеш да будеш спреман на такав животни преокрет, али то је једна сурова реалност. Много снаге треба да се суочиш с нечим са чим си већ био упознат, али си се надао да ће се тај тренутак што је могуће дуже одложити. Те исте године мој тата доживљава мождани удар и упада у тешку кому. Ја сам тада била у болници и припремала се за поновну дијализу. Моја старија сестра Маја у том периоду била је у болници на одржавању близаначке трудноће. Једна веома тужна породична ситуација, где су моја мама и млађа сестра највише морале да се жртвују.

Дошла сам до новог сазнања у вези с даљом организацијом живота, а то је кућна дијализа. За нас постоји само један животни циклус уз два могућа сценарија: висококвалитетна дијализа и квалитетна трансплантација. Треће решење немамо.

Од септембра 2001. године налазим се на кућној дијализи. Годину дана касније учланила сам се у Удружење бубрежних болесника, где сам упознала многе људе који су били на кућној хемодијализи. Велико је олакшање када ниси сам у ситуацији у којој се налазиш, јер свака нова информација и контакт за нас су од великог значаја. Имала сам прилику да упознам Николу Грубера, Александра Тубића, Владимира Ђурђевића... Сви су они углавном већ били на дијализи више од 20 година. Ја сам тек била на почетку. Упознала сам и многе друге који су тада били на дијализи 30 година, Снежану Вукотић и Звонка Петровића.

Живот на дијализи поред тога што знатно смањује квалитет живота, тако и негативно утиче на целокупну психу и све потребе човека. То је живот с много ограничења и одрицања, а поготово када си млад и пун ентузијазма и елана, а толико тога ти је ускраћено. Присутна је једна стална зависност од машине због чега нам отежава могућност за путовања. Када си трансплантиран, живот је знатно олакшан, потпунији, а самим тим је квалитет живота дужи, без стрепњи и страхова и нема ограничења у конзумирању течности јер ти је она, нажалост, увек ускраћена на дијализи.

И даље сам на дијализи, тачније скоро 20 година. Трудим се да живим релативно нормално и користим да сваки дан без дијализе протекне што корисније и позитивније. Али, нажалост, бубрежна болест оставља велике последице на органе јер је време за нас који чекамо бубрег од круцијалног значаја. Што дуже чекамо, мање су нам шансе за успешну трансплантацију.

Поред кућне дијализе као моје велике животне обавезе, трудим се да попуним и време ван дијализног третмана тако што радим услужно у приватној фирми као преводилац. Део сам и једне хумане кампање коју води „Хемофарм фондација” под називом „Продужи живот”. Нажалост, 2020. година донела је велики и тежак преокрет у нашим животима. А то је појава вируса корона. Морала сам да будем хоспитализована због инфекције узроковане овим вирусом и захваљујући адекватној терапији и стручности лекара, успела сам да и тај тежак период пребродим. Надам се да ће нам колективна имунизација против короне вратити пређашњи живот.

Коментари2
da488
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Живко
Кад просечан читалац ишчита ово, запамтиће само оно што је неколико пута поновљено: највећи проблем је недостатак путовања (?!?). Просто је невероватно шта је данас (скоро свим) Србима највећи проблем: отежана путовања и годишњи одмори. Али, како унапредити дијализу, здравство, државу, за све грађане, то "није моје да о томе размишљам". Поготово ако удружења пацијената спонзоришу фармацеутске фирме, које никад ништа не раде без свога интереса, а он је увек само: профит.
Bojana
Vidite Živko, smatram da sam prosečan čitalac a opet mogu da razumem da nekome ko je skoro ceo život bolestan nedostaje normalan način života pa i putovanja. Ono što ne mogu da razumem je da neko ko nema empatije u sebi oseća potrebu da ostavi komentar na osetljivoj temi gde pacijenti i njihove porodice pišu o svom životu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља