Вечни починак само за одабране

Смрт не зна за нацију, веру, име. Године такође ништа не значе, па ни богатство.

Место на којем се данас налази чувено и највеће гробље у Паризу Пер Лашез некада је било сиротињски крај. Касније, током времена, ту су се смењивали разни власници и становници, од виле богатог трговца, преко манастирског комплекса и гробља, до власништва језуитског реда.

Задржало се једино име Пер Франсоа де Лашеза, исповедника и ментора Луја 14.

Из доба Наполеона

Гробље има занимљиву историју, дугу преко два века, још из времена Наполеона. На овом гробљу ваше је место ако сте славни или ако вучете корен из давнина. На њему почива око три милиона људи, а запоседа преко 43 хектара.

 Да би се обишло, потребан вам је добар план и писани или изнајмљени водич да бисте пронашли драге и познате. То је музеј на отвореном, музеј споменика, скулптура, капела, али је и лепо уређен парк.

Авеније, улице и стазе, парцеле и места покојника добро су назначени. По средини гробља се налази Авени принсипал, с десне и леве стране две друге, које се рачвају у безброј других авенија и стаза. Ни цео дан није довољан да обиђете, застанете и поклоните се само сенима највећих или онима који вама нешто значе. Читава колекција људских талената, гробова познатих писаца, музичара и певача, војника и политичара, научника, глумаца и авантуриста. Сахрањени су овде и многи борци, револуционари, жртве логора и авионских несрећа, добровољци Шпанског грађанског рата, припадници интернационалних бригада.

Све до пресељења посмртних остатака Молијера и Ла Фонтена, ово место је било непожељна далека периферија. Њих двојица величанствених леже један поред другог, у огромним саркофазима, с крупно написаним именима. Недалеко је и познати научник Ге-Лисак.

Пољски геније Фредерик Шопен, пијаниста и композитор, дошао је у Париз 1831. и никада га није ни напустио. Французи су га обожавали, а он је волео Париз, који је изабрао за вечни боравак. Његов гроб налази се далеко од родне груде, али родна Пољска и обожаваоци са свих страна света цвећем му изражавају велику љубав. Његово срце, међутим, сестра је однела у родну Пољску. „Друштво у комшилуку” су му колеге музичари Белини, Петручи и Керубини.

Џим Морисон, Американац, певач „Дорса”, легенда још за живота, живео је у Паризу, ту је преминуо у 27. години и сахрањен две-три парцеле од Шопена. Постојала је и биста, али је стално крадена. Данас је то четвртаста коцка на којој на грчком пише „Веран себи” и много нашкрабаних порука на овом и на суседним споменицима. Овде је увек гужва, па и понеки чувар мора да стражари. Негде на пола пута између ове двојице генија је Жан-Франсоа Шамполион, египтолог, који је дешифровао хијероглифе, с огромним обелиском, симболом свога рада.

Идући даље, наилазим на места где мирују Алфонс Доде, аутор „Писама из мог млина”, затим сликари Енгр и Гистав Доре. А онда, скроз при врху су они мало „необичнији”, Модиљани, америчка књижевница Гертруда Стајн, Оскар Вајлд, на чијем споменику његови обожаваоци остављају пољупце кармином обојене, па Марсел Пруст, најпознатији по делу „У тргању за изгубљеним временом”, и Гијом Аполинер. У углу десно је једна од најпознатијих француских шансоњерки, чувено „врапче”, Едит Пјаф. Милиони људи посећују њен гроб, кажу да се на дан њеног испраћаја сакупило око 100.000 људи и да је у тај мах цео саобраћај у Паризу стао.

С леве стране Главне авеније „срећем” књижевницу Колет, па барона Османа, архитекту модерног Париза, Росинија, у међувремену пресељеног у Фиренцу. Застајем поред Марије Валевске, лепе Пољкиње, љубави Наполеонове, ту су и два Жоржа, сликар Сера и композитор Бизе. Идући даље, у бочним, густо испреплетеним парцелама су велики Оноре де Балзак, творац „Људске комедије”, и у њој стотину романа, и Ежен Делакроа, сликар револуције, чија је слика „Слобода води народ” инспирисана Француском револуцијом. Негде на средини, докле допире Главна авенија, започиње Авенис трансверсалс, означена бројевима. Одабрано друштво, нобеловац Сили Придом, чувена Сара Бернар, па брачни пар Симон Сињоре, икона француског филма и супруг, певач и глумац Ив Монтан, а сусед им је Жилбер Беко, певач незаборавне шансоне „Натали”.

У миру колумбаријума

Силазим степеницама у „подземни” свет колумбаријума где су: велика и јединствена Марија Калас, грчка и светска, њена урна, украдена па пронађена, и онда пепео расут у Егејско море, па Исидора Данкан, америчка играчица, супруга Сергеја Јесењина, па Макс Ернст, немачки дадаиста и надреалиста и Стефан Грапели, француски џез виолиниста.

Какво би то велико гробље било а да на њему не почива и неко нашег порекла. Нашла сам двојицу, Александра Петровића, легендарног творца „Скупљача перја”, у породичној гробници недалеко од уласка, с леве стране, са сином и мајком, и Петра Пјера Мариновића, неустрашивог пилота Великог рата, недалеко од Оскара Вајлда.

Пилотов гроб

Петар Пјер Мариновић (1898–1919) изданак је две угледне српске породице, пилот ловачких авиона за време Великог рата. Син је Велизара Мариновића, унук Јована, председника Владе Кнежевине Србије и Персиде, ћерке капетан Мише Анастасијевића. Његов отац студирао је технику у Санкт Петербургу, оженио се Агрипином Бронков, Рускињом пољског порекла. Петар је рођен у Паризу, где су се родитељи настанили. Школован у Француској и Ирској, и као тек пунолетан пријавио се за добровољца пилота. Остварио је преко 20 победа и био је најуспешнији пилот „ас” ескадриле. По завршетку Великог рата, погинуо је у миру, на аеро-митингу у Бриселу. Носилац је Легије части и Медаље француске војске.