Уторак, 28.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ФИЛМСКА КРИТИКА

Опомена и сећање, а не позив на мржњу

Филм: Дара из Јасеновца, режија: Предраг Гага Антонијевић, сценарио: Наташа Дракулић, улоге: Биљана Чекић, Лука, Јаков и Симон Шарановић, Ања Станић Илић, Златан Видовић, Наташа Нинковић, Марко Јанкетић, Игор Ђорђевић, Вук Костић, Алиса Радаковић, Петар Ђурђевић, Ана Лечић..., трајање: 130 минута, производња: Србија, 2020.
Из филма „Дара из Јасеновца” (фото: дистрибутерска кућа Мегаком)

Нема у њему ни „п” од пропаганде. Филм „Дара из Јасеновца” у режији Предрага Гаге Антонијевића и према сценарију Наташе Дракулић је историјски тачан. Хтели то неки или не.

И нема у њему ничег што већ нисмо знали или нисмо већ видели у јавно доступним архивским материјалима, у оригиналним документарним филмовима, на изложбама оригиналних фотографија, у историјским музејима, па и у Јад Вашему... Или слушајући исповести преживелих и још увек живих жртава. Сетите се само „Тестамента” хрватског редитеља Лордана Зафрановића, израђеног од архивских снимака насталих у продукцији „Хрватског сликописа”.

Или исповедног документарца „Завештање” Ивана Јовића, у чију камеру говоре сведоци, бивши логораши. Или оног најсвежијег примера – документарног играног филма „Дневник Диане Будисављевић” хрватске ауторке Дане Будисављевић, у којем своје судбине у усташком концентрационом логору Јасеновац и Стара Градишка казују преживела српска (односно, како се у филму најчешће каже – православна) деца, а данас старци чије ране још боле...

 Оваквих примера у послератној историји југословенске, српске и хрватске кинематографије има још, али Антонијевићев филм „диже прашину” и зато што је први дугометражни играни филм о страдању српског народа са територије некадашње НДХ, у злогласном систему концентрационих логора међу којима је Јасеновац био највећи. Логора смрти за Србе, Јевреје, Роме, похватане партизане, комунисте. Први, после седам и по деценија од завршетка Другог светског рата.

 Је ли сада за то касно? Није. Живимо данас у свету повампиреног нацизма и фашизма. Оваква врста опомене и освежавања памћења је добродошла. „Дара из Јасеновца” није позив на мржњу, није позив на освету. Он само са довољне историјске дистанце подсећа на тежак терет заједничке историје с којим се ваља и даље носити. Ово је позив на сећање на нешто што нико ко је човек са имало савести не сме да заборави. Уз то је и филм без страха од тога шта ће неко из комшилука мислити или рећи и без обланди од лажних политичких коректности и лицемерства.

 По жанру, Антонијевићев филм је историјска драма у којој су испоштоване све жанровске одреднице, без размахивања ауторовим знањем и умећем. Режија је стандардна за овакву врсту филма, ослоњена на минимализам у приказу најбруталнијих сцена усташких злочина и тортура. Исто тако минималистичким, сведеним средствима постигнута је и висока емотивност филма. Градација емоција тече природно, у континуитету, до самог краја ове филмске приче саткане од истине, историјских чињеница (и личности) и повремених ауторских слобода које се углавном тичу жеље за постизањем чврстине наративних токова. У ту ауторску слободу спада и употреба историјски иначе тачног говора Вјекослава Макса Лубурића (у тумачењу Марка Јанкетића) – оснивача и заповедника НДХ концентрационих логора, са репутацијом најбруталнијег и са називом „Заповедник својих месара”. Тај говор Лубурић није одржао пред српским дечацима обученим у усташке униформе у Старој Градишки током ратних четрдесетих година, већ 1968. док је још жив, здрав и некажњен живео у Шпанији под Франковом заштитом (и интернет је пун његових трагова)...

У филмској причи о десетогодишњој девојчици Дари на коју је пао терет аманета да буде храбра и сачува живот свога маленог брата Буда и запамти ко је, одакле је и како јој се звала убијена мајка (сценарио: Наташа Дракулић), Антонијевић се већински опредељује за крупни или средњи план, што филму омогућава лакше приказивање и на великом и на малом екрану. Иако филм говори о насилним смртима и свим видовима познатих тортура у усташким логорима од којих је један, и једини у целој окупираној Европи, био намењен деци, његова визуелна естетика није мортуална.

Преовлађују топле боје чији се склад повремено узнемирава и нарушава застрашујуће црном бојом усташких униформи и свештеничких одора. У свему томе видни су доприноси сценографије (Горан Јоксимовић), костимографије (Иванка Крстовић) и сниматељског рада Милоша Кодема.

 Посебна прича су глумци у овом филму. Најтеже је радити са децом, а ово што је са тим маленим глумцима постигао Гага Антонијевић заслужује дивљење. Главни глумачки терет пао је на девојчицу Биљану Чекић (Дара) и она га је маестрално са собом носила. А тако је кроз филм носила и свог брата, бебу Буда (Будо Илић) чији лик у филму тумаче тројке Лука, Јаков и Симон Шарановић и то тако да су у рангу оног антологијски одиграног лика бебе у награђеном филму „Капернаум” либанске редитељке Надин Лабаки. Од Биљане и малене браће Шарановић тешко је одвојити очи. Филм уосталом и јесте испричан из визуре детета...

 И иначе је цео кастинг, који је позамашан, добро урађен. Доминирају углавном глумци из Републике Српске и овај филм нам је омогућио да их боље упознамо. Највеће усташке зликовце, историјске личности, уз Марка Јанкетића (Лубурић) тумаче и, због изврсне маске непрепознатљиви, Вук Костић у лику „фра Сотоне” – Мирослава Филиповића Мајсторовића, фрањевца и једног од најсуровијих злочинаца Другог светског рата, Игор Ђорђевић као Анте Врбан... Наташа Нинковић која је дебитовала у Антонијевићевом филму „Спасилац”, сада је са пуном зрелошћу и одговорношћу одиграла лик Радојке...

 Пандемија вируса корона омела је још за октобар планирану премијеру и биоскопско приказивање „Даре из Јасеновца” у Србији, пре његовог учешћа у трци за номинације за „Оскар” као нашег кандидата. Свечана премијера је још онда била померена за април у нади да ће се тада и догодити. Мудра је одлука продуцената што су, после силних халабука, дозволили једно (ексклузивно) приказивање на телевизијским екранима. Сада је све јасно. И чини се да су се сада отворила врата и за друге филмове о овој тематици.

 

Коментари10
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Коста
Да ли су ти исти критичари били исто тако гласни и оптуживали филмове о нацистичким логорима (који се и дан данас снимају), као н.п. "Шиндлерова листа," као позив на мржњу или пропаганду? Сигуран сам д анису, иако су вериватно тако мислили, али нису смели. Међутим, кад се ради о покољу Срба од стране усташа онда је то нешто друго! Цанас у хрватској цвета усташтво упраовато што им се пуситло да сварају романтичарске митове о томе. Крајње време да их се пробуди из сна.
Sreten Bozic -Wongar
Ustasko nacelo je bilo: Jednu trecinu Srba pobiti,jedno prognati a jednu prekrstiti .Ta zadnja kategorija je bila poverena Dari. Deci koju je ona spasavala bila su prevodjena is Pravoslavne u Katolicku veru.Bivsa novinarka Duge Dusanka Dodi bila je jedna od njih,kao i njega sestra Ana ,zubarski asistent iz Lazarevca. Milovan Rapaic, dugogodisnji slolski inspector Beogradski gimnazija uspeo je da iz Jasenovca vozom pobegne za Beograd. Imao je 8g.
nenad
Uglavnom se slazem gospodjo Lakic. Fotografija, gluma i muzika odskacu. Rezija bez bravura , zanatska. Scenogafija dobra.. Nekiliko antologisjkih scena - klanje uz kolo, ubistvo dece u podemu, prpoznavanje porodice medju lesevima spremnim za masovnu gobnicu, voz za mrtve.... Emotivan film. Poblemi u scenariju, ali ne u glavnim slikama vec u nazradjenosti nekih likova..Ali, vrlo dobo. Opet, ocekivano je film prosao koz toplog zeca. Svaki pocetak je tezak, pa i kod prica o genocidu.
pa vidi ovako
Da li će napraviti film i o prodaji dece i lekarskim greškama u Srbiji, gde nema TUĐEG krivca ?
asinus
Da smo kaznili zlocince na vreme, "Dara" nikad ni bi bila snimljena. A mogli smo, bilo je pravedno i potrebno. Ali nismo. Svi oni, a bilo ih je mnogo, tada bi se zapitali pre nego sto nas napadnu: "A sta cemo ako Srbi pobede? Ponovo." E, "Dara" je samo mali deo strasnih posledica nase kolektivne amnezije. Treba nam, ne jedan, vec 1000 ovakvih filmova, da nas probude, i skinu koprenu s ociju.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.