Стефан Немања и Београд

У „Политикиној” рубрици Погледи појавио се још један вредан текст о Стефану Немањи (Др Маја Т. Искјердо, „Лима и Београд: два споменика, једна прича“) који баца ново „перуанско” светло на већ исполитизовану тему споменика родоначелнику династије Немањића на Светосавском тргу (платоу) у Београду. Овом приликом бих био слободан да изнесем бар једну критику на текст уз нека лична „историјска” запажања.

Ауторка свој текст закључује поздравним речима Стефану Немањи „Добро дошао кући!” Овде се поставља можда и чак круцијално питање: која је то кућа била кућа (дом) Стефану Немањи? Из тог питања и историјско-политичког проблема произилази и друго питање: шта све личност и дело Стефана Немање уопште симболизују? Не треба заборавити у датом контексту да су и личност и дело Стефана Немање у ствари контроверзни и да умногоме зависи из ког се угла гледа на Стефана Немању приликом вредновања његовог лика и дела (то исто важи и за многе друге владаре, нпр. Ј. Б. Тита).

Што се тиче питања куће Стефана Немање, неоспорно је да та кућа (дом) ни у ком случају не може Београд и то из два разлога: Београд са својом тврђавом никада није био у саставу српске државе (Рашке) којом је управљао Стефан Немања и родоначелник династије Немањића никада и није био у Београду који је, иначе, у средњем веку најмање припадао Србији, а много више Бугарској, Византији и Угарској.

Ако у Београду треба подићи споменик (у неким нормалним а не мегаломанским димензијама) неком српском средњевековном владару то једино може да буде деспоту Стефану Лазаревићу који је примивши Београд од Угара град претворио у престоницу Србије и реконструисао Београдску тврђаву (данашњи Калемегдан). Ако иједан град заслужује споменик Стефану Немањи то би Подгорица морала да буде на првом месту а не Београд. Председник Владе Црне Горе је у том смислу недавно и покренуо иницијативу о подизању споменика Стефану Немањи у његовој родној Подгорици.

Поставља се и питање Србије као куће Стефана Немање. Србија (Рашка) јесте била његова кућа у смислу државе којом је владао и знатно је проширио, али Србија није била исконска кућа Стефану Немањи већ Дукља/Зета, тј. данашња Црна Гора. Сам Немања је рођен не у Рашкој (Србији), већ у Зети у Рибници (данашња Подгорица). Слично је, рецимо, и са Александром Првим Карађорђевићем који је 1888. године рођен на Цетињу. Немања је у Рибници крштен по римокатоличком обреду. По повратку у Рашку, Немања је поново крштен овог пута по грчком, тј. православном обреду. У том контексту, личност Стефана Немање може се двојако окарактерисати: као почетак „пречанске колонизације” (и управљања) Србијом и као путоказ свим каснијим конвертитима (нпр. херцегбосанским Бошњацима).

Подсетимо се да је Стефан Немања ударио на свог брата Тихомира који је био легални владар Рашке као најстарији Завидин син, а на место великог жупана га је 1163. године поставио византијски цар Манојло Први Комнин. Другим речима, Немања је покренуо грађански рат против Тихомира кога је победио на Косову код Пантина када је Тихомир и погинуо и тек након овог државног удара Немања 1166. године постаје велики жупан Рашке. Дакле, у том контексту, Немања може да симболизује братоубиство и преотимање трона на незаконити начин.

Стефан Немања је на Светосавском платоу представљен са исуканим мачем у руци као монах, а не као државник, тј. владар. Монашка мантија и мач у принципу не иду заједно. Немања је на споменику представљен као некакав крсташ-конкистадор по угледу на средњовековне немачке тампларе или шпанске освајаче у Латинској Америци који су Свето писмо ширили и огњем и мачем. Међутим, и овде има историјске истине, јер је познато да је Стефан Немања „и огњем и мачем” (како то стоји у историјском извору) искоренио богумиле у Србији уз помоћ рашких епископа Јевтимија и Калиника. Преживели богумили су побегли у суседну Босну.

На крају, поставља се и питање зашто Немања у левој руци држи повељу даровницу манастиру Хиландару а не Студеници? Немања и Растко нису подигли већ обновили манастир Хиландар који се налази ван Србије за разлику од Студенице коју је Немања подигао „од нуле” и у држави у којој је био владар.

Проф. др Владислав Б. Сотировић
Вилњус, Литванија