Четвртак, 05.08.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
НОЋНИ ЖИВОТ БЕОГРАДА КРОЗ ИСТОРИЈУ

Андрићев дневни боравак са трпезаријом

Наш нобеловац Иво Андрић је по доласку у Призренску улицу одабрао „Душанов град” за место где је често залазио са Станиславом Винавером и Слободаном Јовановићем. – Прва биоскопска представа на Балкану приказана је 1896. године у механи „Златни крст” на Теразијама коју је наследила кафана „Душанов град” где је данас коцкарница
„Златни крст” отворио је 1862. године закупац Илија Николић (Колекција Био једном један Београд)

Механу „Златни крст” отворио је на Теразијама 1862. године закупац Илија Николић. Пошто је гостима нудила 12 соба и шталу за 30 коња, а у њој су се могла појести и посна јела, деценију и по касније Београдска општина сврстала ју је међу кафане првог реда, што је доносило привилегију да у њој може да ради и једна девојка! Власник зградице био је Владимир Лацковић, који је читав свој иметак, па и то мало здање на Теразијама, завештао Министарству просвете Краљевине Србије.

А какав је био значај кафане „Златни крст” сведочи податак да су се у њој почетком српско-турског рата 1875/76. године уписивали наши и руски добровољци, односно да је маја 1896, само пола године након своје париске премијере, управо у њој представљен филмски пројектор, чудесни изум браће Лимијер. Прва биоскопска представа на Балкану би и дан-данас био довољан разлог да се њено поприште прогласи за културно добро.

Пресељена је 1909. године у Скадарску улицу где јој се губи сваки траг, а у њеним просторијама осванула је кафана „Душанов град”, с таблом која је окачена у прочељу да подсећа на прву биоскопску представу. Мало ко памти када је престарела зградица поделила судбину ратом оштећених теразијских здања, али кад је на њеном месту никла модерна вишеспратница, у приземљу и на галерији отворен је истоимени ресторан као својеврстан споменик свему што се ту збивало, а пре свега – како је објашњено радозналцима – због подсећања на улогу „Златног крста” у развоју српске и јужнословенске кинематографије.

Иначе, такав назив новом свратишту наденут је јер су у Београду већ постојале кафане именоване по Скопљу и Призрену, престоницама краља и цара Душана, па да гости не лутају улудо.

Некада се овим степеницама стизало до „Душановог града” (Фото Небојша Марјановић)

Коме муза слеће на раме

Али, хроничарима престоничког кафанског живота промакла је једна крупна ситница. По досељавању у Београд 1919. године, како би се запослио као чиновник у Министарству вера Краљевине СХС, наш будући нобеловац Иво Андрић настанио се у Призренској улици. За свој „дневни боравак са трпезаријом” није изабрао ни „Златно буренце” на углу Сремске, ни ресторан хотела „Москва” на врху улице, чију је посластичарницу успео да открије тек после рата, већ је избор пао на разбарушени „Душанов град”, где је често залазио са Станиславом Винавером и Слободаном Јовановићем, својим другарима, савременицима и кафанским саучесницима да опањкавају краља Александра због оне конфедеративне одреднице (СХС) у називу нове, управо уједињене државе, или да на какве другачије начине распирују идеју југословенства. А чиме су тај пламен подстицали, не зна се. Ваљда вином?

Због хедонизма којим одишу животи Гаргантуе и Пантагруела, јунака истоимених дела француског калуђера, надрилекара и славног ренесансног писца Франсоа Раблеа, симпатизери тврде да га је Винавер морао препевати (препевати, а не превести!) за столом ове кафане, јер се такво херојско дело никада није предузимало „на суво”!

За Слободана Јовановића се зна да је био посвећен науци и политици које захтевају бистру главу, а за Андрића може само да се нагађа да ли су му Мелпомена и Ерато слетале на раме и у „Душановом граду”?

Чувари традиције

Иако се у међувремену преселио у посластичарницу хотела „Москва”, Иво Андрић је и доцније долазио у „Душанов град”. Заправо, онамо су га бар једном годишње приводили млади српски писци и књижевни критичари који су начули за оне успомене и негдашње везе кафане и нобеловца, а ког датума и каквим приликама, затурило се у сећањима преживелих.

Онда је писац отишао, али је кафана остала.

Када су поштоваоци Андрићевог дела шест места београдског урбаног земљописа на која је нобеловац најчешће залазио обележили и спомен-плочама, па су их окачили чак и на клупу у Дворском парку на којој је писац најрадије смештао кости да се издува, или на седиште кошаркашког терена на Малом Калемегдану одакле је обично бодрио играче „Црвене звезде”... нису се досетили да сличним знамењем обележе и „Душанов град”! Ко зна зашто? Можда су већ слутили да ће се у скорој будућности тај културно-историјски споменик преметнути у кладионицу или казино, па да играче не потера малер због дискретног присуства славног писца!

А и кладионице су данас важна одредишта, па је са зебњом примећено да их је на Теразијама једва десетак! Зато свака нова злата вреди, јер лепше је и здравије да докони народ време убија и новац расипа кладећи се, него да се дружи уз јело и пиће отрцавајући по обичају власт и политику, свеједно ком табору припадао.

Да је „Душанов град” једини, лако бисмо, али...

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Mira
A koje su kafane posecivale Mira Aleckovic, Milena Pavlovic Barili i Desanka Maksimovic? To bi trebalo biti jednako interesantno. Ili?
Vladislav Marjanovic
U to vreme, a i dugo posle Drugog svetskog rata, zene nisu isle u kafane, pogotovu ne same. A i nasi boemi nisu imali obicaj da odlaze u njih u zenskoj pratnji. Medjutim, moguce je da je bilo i izuzetaka i ne bi bilo na odmet da se i to zna.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.