Детектор лажи као спас за невине

Драгиша Малишић, полиграфиста који је у каријери испитао више од 30.000 људи на детектору лажи, каже за „Политику” да је особа која месецима у континуитету пије седативе неподобна за полиграф.

„Због седатива не осећа страх, а полиграф је машина која управо функционише на принципу страха. Ако нема страха, нема промена у психофизиолошким функцијама”, објашњава Малишић.

Закон о полицији тачно прописује ко не може да буде подвргнут полиграфском тестирању. То су особе које су под дејством алкохола, дрога или других психоактивних супстанци, пацијенти која имају озбиљних срчаних проблема или респираторне сметње и они који су у изразито стресном стању. Затим, то су особе које су под дејством лекова за смирење и они који показују видљиве знаке душевне болести, привремене поремећености или су у другом болесном стању које онемогућава испитивање. Не могу се тестирати ни они који осећају интензиван физички бол, труднице и породиље, као и деца млађа од 14 година, наводи се у Закону о полицији.

Битно је напоменути да резултат полиграфског испитивања не може да се користи као доказ на суду, али може да усмери истрагу. У неким случајевима, после детектора лажи, може доћи и до обустављања преткривичног поступка.

Малишић наглашава да људи страхују од полиграфа, боје се да не буде некаквог намештања. Међутим, у његовој пракси се показало да је веома мали број одбио полиграф.

„У свим полицијама света принцип рада детектора лажи је исти. Особа има право да прихвати полиграф и потпише изјаву да је прихватила, али ако то не жели, има право и да одбије. Ако је одбила, не сме због тога да трпи последице”, наводи Малишић.

Искуство нашег саговорника у раду са полиграфом показује и да невине особе никада не одбијају детектор лажи.

„Те особе полиграф доживљавају као спас, сматрају да је добро да постоји таква справа и да ће успети да докажу своју невиност”, објашњава Малишић који је радио у Полицијској управи у Новом Саду као полиграфиста за цело Министарство унутрашњих послова. Отишао је у пензију 2004. и отворио приватну агенцију.

И у Закону о полицији пише да пристанак на полиграфско тестирање мора да буде добровољан. Детаљи у вези са испитивањем регулисани су Правилником о начину спровођења и методологији примене полиграфског тестирања, који потписује министар полиције. Овим правилником, поред осталог, прописано је да се овакав начин испитивања спроводи на основу захтева који доставља полицијски или други државни службеник.

„Полиграфиста је дужан да се пре почетка тестирања упозна са свим расположивим сазнањима која се тичу кривичног дела и догађаја који је предмет испитивања. Он је дужан и да упозна испитаника да је овакав начин тестирања добровољан и да у складу са тим, треба да да писану сагласност”, наводи се у правилнику.

Овим документом прецизирано је и да се полиграфско испитивање обавља у лабораторији која задовољава методолошке и безбедносне услове. Ипак, тестирање се изузетно може обавити и ван лабораторије, али просторије у којима се оно обавља морају да буду најприближније лабораторијским.

„Свака особа која иде на детектор лажи има одређени страх, али тај страх је неупоредиво мањи код невиних него код оних који су актери одређеног незаконитог дела. Увек се пред полиграф направи један контролни тест. Он невиног смири, а особи која је у вези са кривичним делом, после контролног теста скаче тензија. Техника комплетног испитивања на детектору лажи састоји се у односу између релевантних и контролних питања”, каже полиграфиста.

Драгиша Малишић закључује да је предност полиције, за разлику од приватне праксе, у томе да када особа и одбије полиграф, служба има друге могућности и начине да дође до сазнања у вези са кривичним делом.