Магични реализам филма

Дан и ноћ очију прикованих, уместо на велико филмско платно, сада на екране малих формата уз званичну стриминг платформу 71. Берлинала. Паузе су ретке, пројекције теку једна за другом, немогуће је све постићи за свега пет фестивалских дана. Необично искуство, надам се – никада више поновљено.

Фокус је на главном такмичарском програму, на филмовима одабраним за такмичење за „Златни медвед” и остала одличја, а у овој селекцији до сада су најдубље утиске оставили либанско-канадски филм „Кутија успомена” Јоане Хаџитомас и Халила Хореиге и румунска сатира „Лоша срећа куца или Луди порно” Радуа Жудеа. Из визуелно естетских и магично реалистичких разлога могу им се придружити и филмови „Албатрос” (енглески наслов је „Drift Away”) француског маестра Гзавијеа Бовуа и нарочито (управо и само из ових разлога) „Шта видимо када гледамо у небо” грузијског аутора Александра Коберидзеа.

Бовуа – кроз своју причу о полицајцу из малог приобалног места у Нормандији, којем једна судбинска ноћ мења живот и планове за женидбу после 10 година проведених у чврстој ванбрачној заједници – поново показује своје мајсторство у посматрању емоција различитих друштвених слојева, барата дубинама постојања људске жеље за смрћу и отвара питања поимања личне одговорности и губитака контроле над собом. Реч је о прелепо снимљеном егзинстенцијалистичком филму, о готово архетипском миту човека у кризи у врсном тумачењу славног француског глумца Жеремија Ренијеа...

Грузијац Александар Коберидзе, у трочасовној саги о љубави (рађено као копродукција Немачке и Грузије) на први поглед и судбинским размимоилажењима, нуди све могуће благодети поетски снажног магичног реализма у филмској уметности. Све оно што тако ретко приметимо у стварности из свакодневног живота Коберидзе сада ставља у филм. Капљање воде са уличне чесме, конзерве пића које покреће ветар, неправилни низови паркираних аутомобила, звезда која се помаља поред суседне зграде, гледање фудбалске утакмице са Аргентином, мимоилажење пролазника, а можда тако исто и будућих љубавника... Коберидзеови љубавници су проклети, осуђени да се одмах по првом судбинском сусрету пробуде изгледајући потпуно другачије. Да ли ће се икада поново спојити? И, може ли овај визуелно раскошан филм, нежна комедија о љубави и фудбалу, имати успешност и изван фестивалских дворана широм света?

Француска ауторка Селин Скјама враћа се поново на Берлинале, сада са филмом „Мала мама” нуди својеврсни јесењи ноктурно о одрастању и сазревању. Поново из одлучне женске перспективе, Скјама у овом филму о две девојчице и једној кућици на дрвету, песнички прецизно истражује важне тренутке у преласку у одрасло доба, отварајући и велика животна питања и указујући на моћ памћења и моћ маште...

Још један мађарски редитељ – Бенце Флигауф, ушао је у трку за награду „Златни медвед”. Он у филму „Шума – Видим те свугде”, наставља тамо где је стао 2003. у филму који се звао само „Шума”, који је такође био својеврсна антополошка студија микрореализма. Флигауф сада нуди филм од седам несталних минијатура различитих интензитета, све до кулминације с којом се затвара прави психолошки калеидоскоп створен од ликова унутар једне породице и у, на тренутке, клаустрофобичној атмосфери...

Ведрине и наде за бољу, друштвено и социјално праведнију будућност свих народа и раса, донео је са собом један од два дугометражна документарна филма у овогодишњој главној конкуренцији. Реч је о још једном немачком документарцу, о „Господину Бахману и његовом разреду” ауторке Марије Шпет. Радње смештене у једној школи у радничком и фабричком граду Штаталендорфу са подугачком сложеном историјом и укључивања и искључивања странаца – имиграната, филм Шпетеове отвара питања где се човек осећа као код куће, важности образовања и правилних начина инклузије странаца. Ауторкина камера се не одваја од учитеља Дитера Бахмана који је пред пензијом ни од његових шареноликих ђака – дошљака из Турске, Марока, Бугарске, Грузије, Казхстана, Русије. Прати брижно како се одвијају часови и са каквим се генијалним методама служи господин Бахман како би одржао ученичку пажњу и пружио им сваколика знања која су они спремни да усвоје. Бар у овом разреду и на овом месту се имигрантска деца осећају као код куће. Чак и слободнија него у сопственој кући. Шпетеова отвара свет школских предмета, широког спектра заната, културе и уметности, слободне размене мишљења и поштовања према професору које се рађа из његовог дубоко људског и било каквих предрасуда ослобођеног приступа деци. Добар документарни филм, поучан и користан...

Из главног такмичарског програма остало је да се виде још ирански, јапански и документарни филм мексичке производње. Листа награђених филмова биће позната сутра.