Модерно, урбано, свеже, продукцијски утегнуто, са добро промишљеним редитељским концептом који се чврсто држи од почетка до краја и са сјајно контролисаним радом са глумцима, са радом камере и монтаже. Све ово важи за српски, дебитантски филм „Келти” сценаристкиње и редитељке Милице Томовић, који је светску премијеру имао у угледном програму „Панорама” у овој стриминг верзији 71. Берлинског фестивала.
Стандарди овог филма су високи. А сама филмска прича води нас у недавну прошлост. У деведесете године прошлог века када је путер, уколико си уопште успео да га нађеш испод руке негде на пијаци, коштао 40 милиона динара, са радија и телевизијских екрана „прштали” говори Бутроса Бутроса Галија (тадашњег генсека УН) и пророчице Клеопатре, Југославија се распадала у крви, у Србији владале инфлација, рестрикције и санкције и нека језива неизвесност, а у свему томе одрастала тадашња деца уз своје омиљене јунаке Нинџа корњаче...
И управо је то оквир у који је смештена ова горкослатка помало носталгична, помало смешна филмска прича о одрастању у невремену. Прича о деци што својим сензорима непогрешиво хватају, иако не схватају, сва узнемирења унутар породице, и прича о младим и у овим тензичним околностима изгубљеним родитељима. И све то у околностима брзо покварене кућне прославе осмог рођендана девојчице чији су родитељи у емотивној кризи, а сестра у оним тинејџерским годинама када јој пара излази на уши у свакој секунди. То је сцена за заплет и расплет, за сваколика суочавања домаћина (Дубравка Ковјанић и Стефан Трифуновић) и рођенданских гостију, и одраслих и деце међусобно, кроз која извирују и друштвена, политичко-идеолошка, национална, социјална, музичка и уопште уметничка раслојавања тога доба, као и погледи на сексуалну оријентацију у традиционалистичком и још конзервативном друштву. Међу гостима су и један женски и један мушки геј пар, а сцене њихових љубавних односа Томовићева приказује са толико природности да оне неће засметати ни хомофобичарима нити згранути моралне чистунце међу филмским гледаоцима, јер су их глумачки парови Нада Шаргин ‒ Јелена Ђокић и Славен Дошло ‒ Никола Ракочевић одиграли маестрално...
– Имали смо интезивне глумачке пробе, око два месеца и током њих смо се углавном бавили животима ликова и међуљудским односима све до тог рођендана. Животима које су водили пре почетка распада Југославије, онда и са почетком рата и санкцијама и како се све изменило. Радили смо највише на тој групној динамици – гостију и родитеља. На бази коју чине родитељи, деца и бака у тумачењу изврсних Дубравке Ковјанић, Стефана Трифуновића, младе Катарине Димић, Ање Ђорђевић и Олге Одановић. И са децом-гостима на рођендану смо слично радили, такође импровизовали, играли се, упознавали и успостављали контакте – каже за „Политику” редитељка Милица Томовић која је сценарио за „Келте” писала у сарадњи са Тањом Шљивар.
Како је готово цела радња филма смештена у сценографски врло добро постављене просторије једне тесне куће, с чиме је створен осећај тескобе на рођенданској журци, а уједно и низ изазова за кретање и рад камере, Милица Томовић на ово запажање даје свој коментар:
– За сценографију је заслужна Марија Митрић, она је пронашла ту фантастичну кућу која је имала распоред просторија тачно како смо замишљали и опремила је тако да делује као да смо ушли у времеплов и улетели у деведесете. Наравно, прича о сценографији се моментално надовезује на причу о костиму за који је задужена фантастична Маја Мирковић. Далибор Тонковић је директор фотографије, нас четворо смо обилато пролазили фотографије из тог периода и причали шта бисмо волели да имамо у нашем филму. Било је битно да сви ликови буду издиференцирани, тако да ко год гледа са стране, стопостотно може да прати причу са пуно ликова...
Посебно место у филму, и у овом напису о „Келтима” поводом светске премијере на 71. Берлиналу има лик дечачића Фиће, у тумачењу неодољивог Константина Илина, рођака слављеничке породице. Његов лик је генијално смишљен. Дотеран, са лептир машном, овај малишан на кога ама баш нико током рођендана не обраћа пажњу главни је сведок свега што се дешава. Он види и чује све оно што ниједно дете тог узраста не би требало. Фића није само неми сведок једног времена и људи у њему које не разуме. Он је будућност оптерећена магловитом прошлошћу.
– Лик Фиће је једини лик који нема место у тој кући, зато је он постављен у улогу посматрача и као упијач тих догађаја. Његова трансформација је, некако се надам, најоптимистичнија – каже Томовићева која је и сама била дете у времену о којем говори овај њен дебитантски целовечерњи играни филм.
– Са овим филмом желела сам да демистификујем улогу родитеља. Прво да их прикажем кроз визуру детета као узвишене и праведне, а кад су сами и без обавезе да се претварају, онаквима какви заправо јесу. Кроз ликове приказујем развојни пут човека од раног детињства, преко адолесценције до одраслог доба и истражујем начине на који су се ликови кроз искуства сваког животног доба обликовали. Желела сам и да издвојим тачно тренутак кад је за њих све кренуло наопако. Наравно, сада када сам и ја сама тридесетогодишњакиња, потпуно разумем своје родитеље из тог времена ‒ каже ауторка филма „Келти”.
Посматрачки однос према 1993. и тренуцима када је све кренуло наопако са СФРЈ, земљом у којој се родила, Милица Томовић паралелно са истраживањем својих филмских ликова истражује и сопствени идентитет, па и могућност преузимања потпуно новог идентитета – келтског, као што то у једном тренутку чини један од њених јунака. Бити Келт подразумева потпуно одрицање од припадништва, од своје прошлости. Зашто? Како? Видећете и сазнаћете када овај филм буде приказан у Србији.
