Слични захтеви, али без јединствене платформе

Расцепкана и идеолошки подељена српска опозиција не може да пронађе заједнички језик око јединствене платформе за побољшања изборних услова. Иако су захтеви, мање-више слични, само на страни дела опозиције који је бојкотовао јунске изборе, постоји неколико модела за разговоре са властима. Слична ситуација је и код партија десне оријентације које не желе да им европарламентарци посредују у унапређењу изборних услова.

Да би премостила све дубљи јаз у опозиционим редовима Скупштина слободне Србије (ССС) предложила је организовање непосредних избора унутар опозиције, по моделу примењеном пре избора у Будимпешти 2019. године. Уместо да их ова тема обједини у српској опозицији је дошло до нових подела, које су због почетка дијалога о изборним условима, вешто гурнуте под тепих. У ССС наглашавају да је овај модел могуће реализовати само консензусом унутар опозиције и да би било каква монополизација од једне политичке опције или личности јасно уништила кредибилитет целог процеса.

Предлагачи ове идеје у Србији сматрају да би одржавање предизбора било вежбање демократије од чега би највећу корист имала опозиција, али и бирачи који су умртвљени бојкотом парламентарних избора и који не верују да је могуће да се гласањем на изборима може доћи до могућих политичких промена. Осим што би на овај начин странке увежбавале за предстојеће редовне председничке и београдске, и најављене ванредне парламентарне изборе, то би била јединствена прилика да се коначно појаве „нова лица”. На тај начин би се знатно смањио утицај лидера у опозицији који сада имају главну реч. То је вероватно и главни камен спотицања, јер искуство из Мађарске је показало да сви кандидати који имају „мрљу” у политичкој прошлости нису успевали да победе кандидате владајућег Фидеса.

Пре неколико година у Мађарској је била слична ситуација као у Србији – опозиција је такође била подељена по свим основама, али се онда договорила да организује предизборе и на основу тога је цела опозиција стала иза једног кандидата и победила 2019. у Будимпешти. Идентичан сценарио планирају и за парламентарне изборе следеће године. Што се Србије тиче, лидерске сујете чини се да су главни разлог зашто ће ова идеја остати мртво слово на папиру и што су за њу, према незваничним информацијама, више заинтересовани у неким западним амбасадама него у опозицији.

Политички аналитичар Дејан Вук Станковић за „Политику” каже да је немогућа идеја о одржавању избора унутар опозиције из више разлога.

Наводи да је замисао веома занимљива, али да је због озбиљних подела у опозиционим редовима неостварива.

„Велики је проблем што се не одржавају избори унутар једне странке што је случај у Америци када је реч о републиканцима или демократама, него би то били избори у којима би учествовале различите странке и покрети. Оне тешко да би могле тако нешто да организују. Опозицију чине различити политички субјекти који немају иста политичка и идеолошка опредељења. То јесте добра идеја, јер би се преко тих избора пронашао најбољи кандидат, али прелиминарне изборе можете да имате само унутар једне партије”, објашњава Дејан Вук Станковић.

Различите партије које имају чак и дијаметрално супротна идеолошка опредељења су ипак организовале изборе у суседној Мађарској. Наш саговорник сумња да је тако нешто могуће у Србији и као доказ наводи различите концепције преговора око побољшања изборних услова.

„Са садашњих позиција у опозицији то ми делује мало вероватно, али тај предлог је веома добар јер даје пристојне резултате у неким околностима које су другачије него у Србији. Потребан је јединствени политички субјекат да би у оквиру њега могли да се класификују кандидати који имају највише шансе да се супротставе другим кандидатима”, наводи Вук Станковић. Предизбори су додаје, вероватно један од бољих начина за припрему изборне кампање, али само у случају да се неко бира непосредно, као на пример градоначелник Будимпеште. Код нас се бирају одборници, који касније на седници Скупштине града одлучују ко ће бити на челу Београда, што није иста ситуација. Осим тога, за предизборе је потребно регулисати правила кампање, гласање, контролу изборног процеса што изискује обучену и јаку партијску инфраструктуру, коју опозиција нема.

Професор на Факултету политичких наука Зоран Стоиљковић пак, сматра да су предизбори могући и оствариви, али да је претходно потребно урадити доста тога да би они били одржани. За наш лист каже да би слични избори требало да буду одржани и у владајућим партијама, а не само у опозицији.

„Та логика примарних избора је нешто што претходи парламентарним или локалним. То је нешто што је у демократији нормално, поготово када је реч о председничким изборима, где је рецимо унутар социјалистичке партије у Француској било осам кандидата, од којих два нису формално били чланови партије, али су били левичари. Било је могуће да гласају сви који су се идентификовали са том партијом, а постоје различити механизми за одређивање гласова. Најчешћи начин је да евидентирано чланство које плаћа чланарину може и да гласа између више кандидата”, наводи Стоиљковић и додаје да је за тако нешто потребно да постоји медијска отвореност уз утврђене страначке процедуре.

„То би требало да буде принцип у свакој странци и опозицији, али треба бити обазрив да то не оде у другу крајност и да не појача постојеће сукобе у опозицији. Треба се унапред договорити да се у јавност неће износити прљав веш и снабдевати муницијом обавештајне службе, уз јасне процедуре ко има право гласа. Међутим, ако нема услова за тако нешто и уколико постоји медијска харанга на другачије мишљење, онда тим изборима само продубљујете постојеће поделе”, наглашава Стоиљковић.

Додаје да српске опозиционе партије морају да покажу озбиљност, да имају некакве програме и да су способни да се сложе око неких елементарних ствари, па да онда одрже изборе. У противном, само ти избори ће допринети наставку дељења политичких партија.

Дејан Вук Станковић наводи да у опозицији треба да се оствари један други процес, а то је фузионисање странака са сличном политичком и идеолошком оријентацијом, јер овако фрагментизована опозиција има јако мале шансе да постигне неки релевантан резултат на изборима.

„Први корак пре било каквих предизбора био би процес идеолошке кристализације и фузионисање распарчаних субјеката. То би довело до толико потребних нових људи у политици који могу да подстакну један део незадовољних, али и неактивног дела бирачког тела”, сматра Вук Станковић.

Зоран Стоиљковић је мишљења да су највећи противници избора унутар опозиције партијска руководства која се сама бирају. Према његовим речима када се организује страначки конгрес, право гласа имају сви они који су већ чланови главног одбора, а ако је у питању владајућа странка, то су махом државни функционери. У опозицији су то људи од највећег поверења лидера странке.

„Веома је важно и шта коалиционо окружење мисли о потенцијалним кандидатима. Идеја јесте добра, али у нашим условима је тешко остварива. Што више пролази време, не пада анимозитет према онима који су управљали Србијом од 2000. године и њихова социјална политика је остала упамћена као неуспешна. У овом тренутку за опозицију је далеко важније да постигне квалитетан договор око изборних услова и да има неку врсту идеје шта је њена платформа”, закључује Зоран Стоиљковић.