О споменику Стефану Немањи – Светом Симеону Мироточивом

Цела планета са народом данас стрепи од смртоносног ковида 19, а са њима и Срби, због тог ужаса који је последица општег „сагрешења на земљи” што нас учи Свето писмо: „Плата за грех је смрт”. Српска свенародна душа, истовремено, неутешно цвили и вапије Богу за његову свемоћ да од силника, који нам кидају живо срце из груди, спаси Косово и Метохију, наш српски Јерусалим.

А уместо да смо због тога сви ми молитвено здушни према Свемогућем и ближњима,  трошимо се у узалудним расправама: те што је подигнут споменик Немањи –  Симеону, а неки атеизирани се чак питају зашто је грађен Спомен-храм Св. Саве који је круна свесрпског рода и понос православни у васељени.

Обнављајући цркве и светиње, које нам други руше и преотимају, чувамо их јер су оне нас пет стотина година очувале под Турцима, али и спасле у оних око пола века када смо „заробили” сами себе „у туђину”, у марксизам и брозизизам... Када смо скоро заборавили ко смо, одакле смо, коме припадамо? Да смо рај, Немањин – Симеонов и Растка – Саве, те да нам прети опасност да нестанемо и ишчезнемо са планете, као Гепиде, Харуми, Авари, Хазари и други ако се не вратимо на „пут Богочовека” којим су  ходили „светородни Немањићи” и наследници.

Светитељ је у болу вриснуо за Србима: „Уби нас незнање”. Подсетимо се сви у породицама и у народу да је Стефан Немања, утемељивач и ујединитељ Срба, син Завиде, рођен 1113. године, да је због градње цркава утамничен, а спасао се – како му „Житије” говори – уз помоћ Св. Ђурђа коме ће у знак захвалности подићи Ђурђеве Ступове.

Подсетимо се да је у рату са византијским царем Манојлом Комнином био побеђен и као роб са ужетом о врату, бос и гологлав, исмејан на челу колоне заробљеника у Цариграду. Свакако га је Свемогући, да се послужимо речима пророка Јеремије, још од утробе мајчине чувао и Немања је помилован, па се враћа у Србију и гради светињу Студеницу, „мајку свих српских цркава”. Године 1196. одриче се престола у корист сина Стефана, зета Византије, те као калуђер Симеон из Раса са 300 одабраних одлази на Свету гору свом мезимцу Растку /јеромонаху Сави) и заједно обнављају манастир Хиландар „Србима за вечно прибежиште” где је 16/3. фебруара 1201. на асури, с каменом под главом, преминуо с речима: „Све што дише нека хвали Господа”.

Дело свога родитеља наставили су Св. Сава основавши у самосталној држави самосталну (аутокефалну)  Српску цркву 1219. године, па крунисавши брата Стефана за „првовенчаног” краља Србије у Жичи 1221. године. Тако Српска православна црква 800 година предводи Србе у временима славним и „усилним” (око пола миленијума ропства под Отоманима, па око пола века под безбожном влашћу од 1945. године када је Светој гори узето 70.000 хектара и 1.180 зграда, како пише Риста Грђић у делу „Српска црква на историјској прекретници”.

Наша држава, хвала Богу, од 2000. године труди се, помаже обнову Хиландара, завршетак Светосавског храма, па и подизање споменика Св. Симеону Мироточивом и другим светима који ће из небеског царства божијег са Св. Симеоном и Савом надахнути наше „српске Захеје” који граде солитере да попут библијског Захеја („Ево пола имања даћу сиромашним... а коме сам закинуо вратићу четвороструко”). придонесу своме роду.  Србима и Србији биће боље.

Др Александар Средојевић,
протојереј-ставрофор у пензији