Среда, 28.07.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Чудесна судбина Јелисавете Начић

Јелисавета Начић (Фото Википедија)

У специјалној осмомартовској епизоди, онлајн диван „Београда за почетнике” у Ранчићевој кући, седишту Центра за културу Гроцка, посвећен је истакнутој жени националне историје, пројектанткињи неких од архитектонских симбола наше престонице који су, сви до једног, данас културна добра.

На Дан жена, који се широм света обележава 8. марта у спомен на борбе за економску, политичку и социјалну равноправност жена са мушкарцима, диванило се о Јелисавети Начић, архитекткињи, која уписује и завршава архитектуру на београдској Великој школи као прва и једина жена у првој генерацији студената. А како је на прелазу векова текла „Чудесна судбина Јелисавете Начић”, публика је сазнала у онлајн трибини са Смиљаном Попов, новинарком и ауторком серијала, и гошћом Бојаном Ибрајтер Газибаром, историчарком уметности-конзерватором из Завода за заштиту споменика културе града Београда, која је истраживала живот и рад ове знамените градитељке.

Бојана Ибрајтер Газибара и Смиљана Попов (Фото Зорица Атић)

Радећи у занимању до тада „резервисаном” за мушкарце, Јелисавета Начић је пре једног века уређивала Калемегдан и Теразије као главни градски архитекта, први кога је Београд имао. Београду је оставила и прву модерну школу, као и прве стамбене зграде на Балкану, а пројектовала је и цркве, што жене никада до тада и никада после ње нису радиле.

Реч је и о првој жени која се запослила у државној служби – иако није служила војни рок, што је био тадашњи, тешко премостиви услов, али и жени која је својим радом, индивидуалношћу и интегритетом била трн у оку патријархалној српској средини с краја 19. и почетка 20. века. Љубав свог живота упознала је у логору у Првом светском рату, и на тако страшном месту родила ћерку. Окружење није благонаклоно гледало на љубав Српкиње и Албанца, иако су њеног супруга, књижевника Луку Лукаја, звали „Албанац који је волео Србе”. Волели су се до краја живота, али су их друштвени и верски корени у смрти раздвојили – она је сахрањена на православном, он на католичком гробљу...

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Пантелија
Леп чланак и лепа животна прича. Штета што информације ради нису прецизније наведени неки од њених подигнутих објеката. Ево, ја овом приликом наводим љупку Цркву Александра Невског која се ненаметљиво уклопила у дорћолско окружење.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.