петак, 25.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ФЕНОМЕНИ

Симбол нашег опстанка

На просторима Балкана поједе се хлеба три пута више од европског просека, због чега има посебно место у култури и традицији овог поднебља, а странцима је тешко објаснити зашто се бацање комада испеченог теста сматра грехом
(Фотографије Анђелко Васиљевић)

Најтеже је, а истовремено и најзахвалније, писати о нечему што је за већину људи обично, неприметно, подразумевајуће, што се користи више пута сваког дана. Хлеб је најпримитивнија и највиталнија емоција везана за преживљавање и није лако с њом добити битку.

Као људски идентификациони маркер и светски бренд без конкуренције, он има универзалну примену, али и неке своје специфичности и карактеристике, таман као што свака заједница на планети, која га користи, има своју посебност, обичаје и ритуале.

Са седам кора

Иако код већине истраживача Египат фигурира као простор где је направљен први хлеб, тешко је поверовати да су пре тога многе цивилизације биле лишене тог симбола човековог опстанка. Људи праискона су правили неку врсту каше, касније и теста, које се вероватно негде први пут случајно испекло између два усијана камена. Не спорећи да су хлеб, који најближе личи данашњем, направили Египћани, са сигурношћу можемо тврдити да је први направила глад, логика, вода и ватра.

Многа освајања, ратови, светски и локални сукоби одвијали су се због хлеба. Он је одлучивао исход многих ратних исхода: Ко има жита топови му се највише чују.

Познате су, у свим религијама, молитве за хлеб, односно за добар род жита. Изрека хлеб са седам кора казује колико се тешком муком и поштеним радом он заради, односно направи. У оскудици и немаштини, између сурове стварности и неизвесне крајности, очински, здушно, простодушно, сељак је знао исцедити хлеб, заливен сузама, из камена и зноја свога. Зато је најслађи из своје њиве.

Према подацима Организације за храну УН, око три милијарде људи свакодневно једе хлеб, а због глади умире око двадесет милиона. То је једина храна спремљена за свачији укус, без обзира на узраст, пол, расу, културу, религију, социјални статус, која се једе сваки дан уз сваки оброк. Неки статистичари кажу да за седамдесет година живота човек поједе шест хиљада килограма хлеба. На просторима Балкана поједе се три пута више од европског просека, због чега има посебно место у култури и традицији овог поднебља.

Све док не огладни, човек је у много чему неумерен, свашта му пада на памет, хтео би из сопствене коже преко мере до изнемоглости. У недостатку хлеба, највредније слике, злато, имовина, најквалитетнији ћилими и теписи, мењали су се за пројино брашно.

Мирис тек испеченог хлеба никога не оставља равнодушним, јер су сва чула повезана с њим. Он буди најлепше емоције и успомене на детињство, када смо гладни, по повратку из школе, затицали тек извађен из шпорета, увијен у крпу и наслоњен уз креденац. Те асоцијације буде у нама давно заспало осећање безбрижности, породичне слоге и среће.

Настао из људске потребе за животом, хлеб се није много мењао кроз историју, осим што је, увећањем планетарне популације, постао још потребнија намирница. Хлеб је пратилац живота у његовом егзистенцијалном, обичајном, духовном, религиозном, симболичком и гастрономском смислу. Историја хлеба је историја цивилизације. Свако ко трага за његовом историјом, трага за нашим коренима.

Сваки народ има своје рецепте, специфичности у његовој изради, почев од облика, величине, укуса, мириса, изгледа и боје, коре и средине, мекоће и свежине. Ражани, без квасца, црн, тврд, али мирисан и укусан кô душа, вековима је био основна храна у Русији, док је бели био празнична посластица и сматран је симболом богатства и благостања. Аустрија се сматра земљом најбољих, који својом креативношћу и умешношћу и данас праве изванредно укусне хлебове. Иначе, Немци су од деветог века преузели пекарство од Француза, а Швеђани су научили печење хлеба тек у шеснаестом. До пре пола века, код нас се, углавном, кукурузни хлеб правио до Дунава и Саве, а одатле пшенични.

О њему су испеване многе песме, написане многобројне књиге, насликане многе слике, створене легенде, посвећене многе културне манифестације. Познати су случајеви да је служио као амајлија у ратовима. За хлеб се везују различити култни, фолклорно-митолошки, антрополошки наративи, фантазије, имагинације. Врхунац свог мистичног достојанства добија на слици Леонарда да Винчија Последња вечера.

Као тековина и светиња, хлеб је на различите начине присутан у религијској традицији: све религије су га увеле у свој обредно-молитвени ритуал. Јевреји сваки свој празник, чак и сваку суботу, почињу молитвом њему посвећеном, док поистовећење Исусовог тела и хлеба има дубоке културолошке, историјске и антрополошке корене. За раскол источне и западне цркве, поред борбе за власт, постојала су и три канонска разлога: Свети дух, Свето тројство и хлеб. Размимоилажење је настало око употребе хлеба: квасни се користио у православљу, а бесквасни код католика.

Дуго се пшенични хлеб, какав се данас користи, налазио на софрама и столовима богаташа, док је за обичног човека био само празнични оброк. Боја је одређивала социјални статус људи. Тамни су јели нижи друштвени слојеви, а бели је био луксуз, недоступан највећем делу становништва. Данас се тај тренд мења: тамнији постаје скупљи и цењенији због укуса и веће хранљиве вредности. У многим нашим селима није се правио сваког дана, већ једном недељно, био је светска душа и бесмртан, а не као ови данашњи који се већ после три дана убуђаве.

Веза хлеба и слуха тек је занимљива и посебна. Већ је додир посебан: ако нам испадне парче из руку, без обзира на то где падне, неће се чути. Ломити га рукама, што је код нас уобичајено, посебна је привилегија и задовољство. Да је бољи данас, није, да се боље живи него раније, да. Зато се све више пажње поклања органском узгоју житарица и настојању да се једе хлеб од брашна које је млевено са целим зрном.

Грех га је бацити

Он се увек чувао и штедео, као пустињски трговац воду, с мером се користио и трошио, с мером ценио и поштовао. Гладни столећима, купујемо више хлеба него што нам је потребно, а онда га бацамо. То не слути на добро, порука је наших мудрих предака. Његово везивање за опстанак живота, а тиме и за одавање поштовања, присутно је код старијих генерација: кад комадић падне на улицу, он се подигне, пољуби и на пригодно место одложи. Тешко је објаснити странцу зашто се бацање комада испеченог теста сматра грехом.

Откуд навика да се једе само свеж? Као да смо изашли из времена у којем је било житарица у изобиљу, а не из сиромашке оскудице када је бели хлеб био недостижан, вековни идеал. Наше најискреније и најемотивније молитве више су окренуте хлебу, а мање Богу. Дошао издалека, у даљину и вечност се упутио, без назнака где и докле ће стићи.

Добродошлица уз со и погачу

Симбол је живота и смрти, богатства, благостања, заједништва, глади, среће, рада и реда, мудрости, наде, жудње и жеља. Дарује се у тренуцима славља и обичаја, код дочека драгих гостију уз парче погаче и мало соли. Тај обичај је постао и део обавезног државног протокола у већини земаља.

Четрдесет музеја

Само у Европи постоји око четрдесет музеја хлеба, међу којима је и онај највећи и најпознатији у Улму, у Немачкој. У Пећинцима код Београда постоји музеј посвећен хлебу, у коме је изложена збирка од деведесет шест различитих врста пецива. Постоје и четири копије хлеба из неолита са локалитета Доња Брањевина, општина Оџаци, у Војводини. У Британском музеју у Лондону налази се хлеб стар око четири хиљаде година, пронађен у египатским пирамидама, уз мумије. У Музеју у Пироту чува се хлеб таин, умешен као војни брашњеник пре сто година.

Траје и у изрекама

За благог и племенитог човека каже се: Добар кô хлеб; за врућ хлеб: Кô душа; Сефарди кажу: Дај ми хлеба и баци ме у море; за оне који немају никакве обавезе ни бриге осим исхране, каже се: Лези хлебе да те једем; за нескромног човека: Он жели преко хлеба погаче, док се за оне који узимају другима неки посао каже: Узимаш му хлеб из уста. За оне који траже посао или бољи живот: Отишао је трбухом за крухом, а погазити хлеб значи изневерити домаћина код кога је особа угошћена. Данас ратари на Балкану кажу: Хлеба треба, ракије мора бити. Најчешће клетве: Убио те овај хлеб; Дабогда немао хлеба да једе и Тако ми хлеба и соли.

Коментари0
d7832
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.