Одрастање у шумама
Дуго нисам био свестан те љубави према планинама, али сада са сигурношћу могу рећи да то вучем од малих ногу. Одрастао сам на планини Маљен, тачније Дивчибаре, имали смо викендицу горе. Самим тим, пентрање, успони, шуме постадоше моја нормалност. После је уследила велика пауза због гимназије, студирања, али ево, враћам се природи. Враћам се себи.
Прва асоцијација на реч „планина”?
Хедонизам! Хармонија и склад свих чула. Испуњава ме, а у исто време смирује и прави баланс и у мислима и у телу. И врло често сам сам. Прија ми да мало попричам са собом.
Твоје прво успињање?
Првог се не могу сетити, али знам да сам као клинац освајао Дивчибаре, Голију, Тару, Рудник, Авалу, Космај... И то није било циљано, него са породицом, школа, екскурзије, излети... Нисам имао ту самосталност као сада. Било је уживање. Свака планина је чаробна за себе. Буде напорно, али видици и погледи су неописиви.
Који успон никад нећеш заборавити и зашто?
Поред врха Цугшпице на југу Немачке, има једна посебна прича. Једном смо мој кум, брат и неколико пријатеља, скупивши се, одлучили да одемо до Црног Врха (Дивчибаре) ноћу. Лето. Одважили се, „наоружали” шибицама, кухињским ножем, штаповима, лампама и пошли. Много смо били смешни. Притом, ми мангупи познајемо Дивчибаре у квадратни метар. Дошли до врха, кренули ка ски стази, кад зачусмо вукове у даљини. Попели се на ски лифт, преплашени, машемо штаповима и ватрицом. Гледамо у даљину, слушамо, утишавамо се међусобно! Наравно, вукови су били километрима далеко, мада можда то нису ни били вукови. Ко зна... Посебно вече, колико год звучи лудо и неодговорно... Морам рећи и јесте. Али смо на свом терену, па смо себи допустили тај ужитак и авантуру.
Где си био ове године и како си одабрао та места?
Почео сам годину са својим првим озбиљним, дакле самосталним, кораком у свет планинарења и алпинизма ‒ зимским успоном на Ртањ. Било је доста људи, много снега, Богу хвала, служило нас је време, 1.200 метара висинске разлике, око 10 сати на ногама. Било је изузетно.
А скоро сам био на Столовима код Краљева ‒ 21 километар, 1.300 метара висинске разлике. На врху је било магле и јаког ветра, али опрема је зато јако важна. И никако не ићи ако се не осећаш спремно и здраво! А то идем преко планинарског друштва. Има их неколико. Искусни и дивни људи, посвећеници то воде и организују. Ја сам на почетку. Тек ће бити добрих ствари!
