среда, 16.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Прича из Великог рата: На жеравици

Пољска кухиња Тимочке дивизије 1913. године (Фото лична архива)

Пред сам православни Божић 1916. године, Прва пешадијска бригада Тимочке дивизије која је увек била у првом бојном реду, променила је положај: са коте 1.050 пребацила се у село Петалин да се ту одмори и дочека Божић. Чим је бригада стигла у село земунице су направљене и сви су се спремали за скорашњи празник – рачунали су да ће се ту дуже задржати. Освану и Бадњи дан, економ ког су послали неколико дана раније да купи све што је потребно за Божић вратио се из Солуна. Тог дана официри су отишли, око три по подне, у шуму да донесу бадњак. Све се радило као у миру, али се код свих осећала сета, јер су се питали шта им је са породицама. Сви су без разлике дотеривали своје земунице као да ће им Божић Бата сутра довести све њихове најближе да виде како они и у туђини славе тај велики празник.

Бадња ноћ била је ледена, без снега, са сувомразицом појачаном јаким северцем који је све брисао. Сви су се склонили у загрејане земунице а једино су коморџије морале остати крај велике ватре чувајући мазге да се везови не одреше и оду. Комора је била на крају бивака крај друма Скочи-вир – Петалин. За ту ноћ напунише чутуре добијеним коњаком да се добро греју и изнутра и разгале срца. Њихов шеф менаже је уз све што је потребно за слављење Божића, донео и велико паковање писама и дописница од нашег Црвеног крста који је био у Солуну. У том пакету нису била писма само за ту бригаду, већ и за остале јединице из Прве армије. Командант је намеравао да та писма ордонанс раздели примаоцима на сам Божић као дар Божић Бате.

Те Бадње вечери, негде око 11 увече, када је добар део људи већ прилегао, један ордонанс дојахао је у касу у бивак доносећи наредбу команданту бригаде од штаба армије из Воштарана. У наредби је писало да се Прва пешадијска бригада Тимочке дивизије још сутра до 11 пре подне пребаци на Браздасту косу да би одменила Прву бригаду Дринске дивизије која је била преморена, и то да се уради на Божић. Због ове команде ваљало је печенице и ручак померити на 10 пре подне, да би се кренуло сат касније. Око четири по подне јединица је стигла, праћена јаком вејавицом, до ровова Дринске дивизије на Браздастој коси. Смена је извршена око 10 увече. Тада се окупише на Божић сви официри бригадних штабова Дринске и Тимочке дивизије у већој земуници коју су користили за обед и као писарницу. Ађутанти Дринске дивизије добили су онај део писама Црвеног крста из истог пакета који је менажер Тимочке дивизије донео на Бадњи дан из Солуна. Другог дана Божића, одмах по свршетку вечере, сви примаоци добише своја писма. Она видна сета у очима код свих одједаред је прерасла у срећу. Ратници су их, без обзира да ли су то били обични војници, подофицири или официри, по неколико пута читали и већ знали напамет скоро као „Оче наш”. И војни обвезник Милић Давидовић примио је писмо као и сви остали, прочитао га и одједаред се видно сневеселио. Ратни другови су га питали шта му је и да ли му је све у реду код куће? Дуже времена је одбијао уопште да о томе прича док на крају више није могао да ћути, отворивши од муке душу.

Милић је пре преласка Црне Реке (која је подно Грунишкога Виса где у то доба погибе војвода Вук), писао писмо супрузи Милки да не брине за њега, јер је он сад код Црне, а да она гледа и чува децу и имање, па ће све бити добро. Жена му је доста брзо одговорила у том божићњем писму, а када га је муж прочитао само је узвикнуо:

− Ене де, пост јој женски, не зна брате земљопис! – те су га другови упитали ко то не зна географију?.

Милић уздахну и настави даље причу: у оном тренутку када је требало наћи газ на Црној Реци он је писао писмо супрузи и у оној журби превидео је да је омашком заборавио да напише и „река”, а не само Црна и то великим словом. Због овога жена је разумљиво одмах помислила да је он одсео код неке црнке и да му је код ње добро. Милка му је као утук одговорила да се Милић ништа не брине јер је она нашла неког плавог Швабу и да јој је сасвим добро као и деци! Сви који су га познавали од пре избијања ратова знали су добро и Милићеву супругу која је била паметна, пожртвована и веома узорита особа и то баш без икаквог претеривања у свему, којој тако нешто никад не би ни пало на памет. Хтели су да га разувере, да о томе не мисли и да ни он брате, не зна географију, јер га је жена, веле, сасвим добро разумела, да је Милић покрај Црне Реке, а да је она крај плавог Дунава, а не крај неког плавог Швабе... Лагано, Милић легне на руду и почне се и он шалити на свој рачун као и сви остали, али не за дуго, јер се сети да његова кућа није уопште близу никаквог плавог Дунава, већ крај Колубаре!..

Сваки даљи разговор и било какав покушај да се несрећни Милић Давидовић разувери био је потпуно излишан. Потпуно се повукао у себе и био је веселији чак и онако пун сете, пре но што му је стигло писмо, а његова невеселост се лагано пренела и на све остале...

Он преживе и остале бојеве, био је више пута рањаван, срећом не тешко, на сабљу је стекао више „Обилића” и Карађорђевих звезда с мачевима... Када се најзад вратио 1921. кући, још на капији авлије ухвати Милку за рамена и гледајући је право у кестењасте очи упита је пре поздрава да ли му је била верна, а она му се насмеши и рече:

− Знам зашто те то толико занима: због оног мог писма. То беше само моја прва врелина када сам прочитала твоје писмо где си направио омашку, што ми је и наш стари прота Трифун касније потврдио... Па ваљда видиш кућу како је оронула и децу и мене сасвим мршаве, јер овде није било никаквог „плавог Швабе”... И тек се тада загрлише... Ову је причу записао у ратном дневнику пук. Љуба К. Бели-Марковић (1885–1943), каснији ђенерал.

Коментари2
c133b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragan Milic
Lepa prica, i cesto pomislim da je u toj jedinici mozda bio i moj paradeda Zivojin iz sela Mijatovca kod Cuprije. Nikad nisam uspeo saznati mesto njegove pogibije, samo znam da se nikada nije vratio svojoj zeni i svojoj deci.
Gabrijela S.
Lepa prica...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља