Уторак, 26.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ВИТЕНЕ МУШИК, преводилац

Предавање о човечности

Када је текст Далије Гринкевичјуте о изгнанству у Сибиру први пут објављен у Литванији 1988. године у једном часопису, био је то раскид са периодом дуге проклете тишине и шок терапија у исто време
(Фото: Јурга Граф)

Тихо, као у кошмарном сну, протиче време у Трофимовској гробници... Смрт и болештине разбеснеле су се у леденим катакомбама... Више се не чују чак ни разговори о храни. Ближи се крај. Ово читамо у књизи „Литванци крај Лаптевског мора” Далије Гринкевичјуте, а одмах затим сазнајемо да је тишина престала и да су попут експлозије бомбе грунули први тутњеви снежне олује од које су зашркипале и запуцкетале бараке као кутије шибица, остављајући оне који у њима живе дванаест дана живе закопане испод снега.

Ова потресна књига која говори о прогонству Литванаца у Сибир пуна је оваквих детаља, тешких, туробних и сурових али исписаних са невероватном жељом за животом, а њена ауторка Далија Гринкевичјуте уписала се овим делом у серију ризнице литванске књижевности 20. века. Књига је недавно објављена и код нас у издању „Клија” у преводу Мирјане Брачко.

Витене Мушик, преводилац и новинарка na литванском националном радију, која је ово дело превела на немачки, својеврсни је амбасадор ове књиге. Она предано чува успомену на Далију Гринкевичјуте, која је 1941. године с мајком и братом депортована у Алтајски крај и Заполарје поред Лаптевског мора, а 1948. одвезена у руднике угљена Кангаласи, док јој је отац завршио у логору на Северном Уралу где је и умро. Далија је успела да са мајком 1949. године побегне у Литванију, где је такође трпела неправде и после прогонства, али је успела да сачува и своје белешке, из којих данас сазнајемо оно што се није учило у школама, а што је важан део историје човечанства.

– Током инкорпорације Литваније у Совјетски Савез (1940‒1941 и 1944‒1990), није било могуће говорити о депортацијама у Сибир и ономе што се дешавало у читавом систему Гулага са његовим затворима, радним логорима и насеља изгнаника. Због тога је Далија Гринкевичјуте своја прва сећања, која је написала 1949-1950, затворила у теглу и закопала. Желела је да сачува своју причу о изгнанству за будуће генерације. И као што видимо, успела је – каже за наш лист Витене Мушик.

Њени текстови о прогонству појавили су се први пут у јавности 1988. године у контексту политичких и друштвених промена. Како су тада дочекани?

Наш литвански грађански покрет под називом Сајудис, који је имао циљ политичке и друштвене промене и поновно стицање независности, почео је крајем осамдесетих година прошлог века. Био је то резултат модернизационих процеса у Совјетском Савезу које је покренуо Михаил Горбачов. Људи су се тада усудили да све отвореније говоре о великим траумама и свом искуству насиља, прогона који им се догодио у послератном периоду у Совјетском Савезу. Постојала је велика потреба да о томе разговарамо јавно, али и приватно, у породицама. Када је екст Далије Гринкевичјуте о изгнанству први пут објављен у Литванији 1988. године у једном часопису, био је то раскид са периодом дуге проклете тишине и шок терапија у исто време.

Чула сам да сте упознали Далију још док сте били дете. Каква су ваша сећања на њу?

Моја сећања су више утисци детета. Након што је Далија Гринкевичјуте суспендована са посла лекара и управника сеоског медицинског центра у Лаукуви 1974. године, преселила се у кућу моје тетке Алдоне Шулските и тамо живела док није преминула 1987. Виђала сам је обично током летњих распуста на селу код тетке. Била је врло уметничка природа и имала је снажну личност. Обе, Далија и моја тетка, волеле су позориште и књижевност. Некада су путовале на стотине и хиљаде километара да би виделе добру позоришну представу, не само по Литванији већ су путовале и у Москву или тадашњи Лењинград. Обе су биле, како би се то рекло, људи културе. Дакле, није случајно што тринаестогодишња Далија, док је имала само пола сата да спакује своје личне ствари за прогонство, пакује програме опере, који су у њеним очима кључни и неопходни предмети.

Колико сте тада знали о њеним искуствима, не само у прогонству него и после њега када је као лекар доживљавала непријатности?

Кад је преминула, имала сам петнаест година и нисам знала истину о њеној прошлости, нисам знала ништа. О њеном искуству изгнанства сазнала сам први пут 1988. године и била шокирана. Прво, због мука које су искусили она и многи други људи, и друго, схватила сам у каквом сам чудном политичком систему живела, у коме су се људи плашили да говоре истину. Тек касније сам сазнала да је Далија Гринкевичјуте, након што је суспендована са посла у Лаукуви, желела да напусти Совјетски Савез и емигрира у Париз, али јој то није било дозвољено.

Данас сте на неки начин амбасадор њене књиге у свету. Какве су реакције на ово дело?

Мој утисак је да свет ову изванредну и несвакидашњу књигу упознаје отвореног срца. Далија врло отворено и детаљно говори о свакодневном животу у Сибиру, о ономе што се догодило њој и осталим прогнаницима, о њиховој великој патњи, али то чини и на елегантан, лаконски начин, понекад чак и са самоиронијом и хумором. Она говори о вредностима, моралу и достојанству као упориштима да се остане човек у врло нељудским условима. Другим речима, држи нам предавање о човечности. А ово је врло универзална и ванвременска тема. Штавише, коментари читалаца на „Твитеру” и другим друштвеним мрежама често говоре како су захвални што сазнају о периоду историје о којем никада нису учили у школи. Мислим да је и то један од разлога зашто се ова књига пробија у разне земље. Преведена је на италијански, немачки, енглески, француски, фински, пољски, шпански и недавно је ушла на Балкан преводом Мирјане Брачко на српски језик.

Да ли је преведена и на руски и како је тамо дочекана?

Чула сам само да је један део књиге преведен током деведесетих година у Јакутску у Сибиру. Али ту књигу никада нисам имала у рукама. О Гулагу и Сибиру писали су врсни руски писци као што су Александер Солжењицин, Варлам Шаламов или Јевгенија Гинзбург. У овој категорији постоји и једна књига из вашег региона – „Седам хиљада дана у Сибиру” аутора Карла Штајнера.

Како Литванија негује сећање на Далију Гринкевичјуте? Далијина меморијална колекција пресељена је из Лаукуве у Шилале, али вредни рукописи се чувају у Националном музеју у Вилњусу. Књига „Литванци крај Лаптевског мора” имала је неколико издања у Литванији, ново је тренутно у припреми. Објављена је и као аудио-књига и као е-књига. И што је најважније, ово дело је укључено у наставни план школских уџбеника књижевности, тако да млада генерација може да поставља питања и да проналази одговоре.

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Лаконско питање
У Литванији је за време Другог Светског Рата преовалдавајућа идеологија је била нацизам, и били су баш лепо интегрисани у Четврти Рајх, и заједно са Немцима су чинили невиђена зверства по СССР-у... За неке од вас ова чињеница неће бити изненађење, али ако то узмете у обзир па поново почнете да читате чланак, можда неко споји тачке па се запита: зашто су те тако (ваљда насумично одабране?!) Литванце Совјети слали у изгнанство у Сибир?
Lujza i Lena
Ova knjiga o Staljinovim sibirskim gulazima je objavljena tek 1988 godine u Litvaniji. Pa . . . nismo ni mi mnogo bolji. Do te godine, tj do pada Berlinskog zida, i kod nas se cutalo o Golom Otoku i drugim zverstvima OZNE. OZNA je bila kopija ruskog NKVDa. U vreme Staljina, (narocito Jezova i Berije), nepozeljni i slobodnomisleci su hapseni i zatvarani u sediste NKVDa – Lubianki, gde su muceni i gde im se gubio svaki trag. Vi

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.