Понедељак, 20.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
АКТУЕЛНО: ИСТОРИЈА НА ФИЛМУ

Између уметности и стварности

Догађаји из блиске прошлости пренети на биоскопско платно поново су привукли пажњу, подстакли полемике и преиспитивање историје, овог пута поводом филма „Дара из Јасеновца”
Из филма „Дара из Јасеновца” (Фото: Александар Летић)

Уметност, изгледа, највише узбурка кад за своју тему одабере историју, боље речено, неке стварне догађаје или личности из прошлости – и што су нам они временски ближи, то су и реакције на њих емотивније. Такав је случај и с филмом „Дара из Јасеновца”, који се бави страдањем Срба под усташком влашћу у Хрватској за време Другог светског рата, кроз судбину једне девојчице и њене породице. Лик Даре заснован је на стварној личности, она је жива и још се добро сећа свега што је проживела.

Неке приче никад не застаревају. Нажалост, ни опречна мишљења о томе да ли их је потребно „баш сада” и „баш овако” испричати. Много пута се, у српској и југословенској кинематографији, догађало слично. И тада је било гласова који су хвалили храброст и принципијелност аутора, и оних који су оспоравали или чињенице које се помињу у филму или његову уметничку вредност или „политичку некоректност”.

Колико су заправо фактографија и објективност важни за играни филм с историјском тематиком? Да ли су само подлога за ауторско уметничко виђење, циљ је да укажу на универзалне теме (да поменемо, на пример, „Живот је леп” Роберта Бенињија), или је, напротив, филмска прича та којом се скреће пажња на неке историјске догађаје (као што је рецимо био случај са „Шиндлеровом листом”)?

– Филм може, али не мора бити историјски. Аутор нема никакве обавезе да у својој фикцији остане до краја веран историјским фактима, што је елегантно покривено флоскулом „инспирисано истинитим догађајима”. На другој страни, како су историја и памћење два равноправна начина успостављања моста између прошлости, садашњости и будућности, из тога проистичу право и моћ филма да стварају историју, која у свести гледалаца потискује и замењује ону званичну, каква се учи у школама – каже за „Магазин” др Невена Даковић, професорка теорије филма на Факултету драмских уметности у Београду.

Др Невена Даковић (Фото лична архива)

Ова моћ подржана је разликом између историографије као скупа неспорних чињеница и историје која успоставља и објашњава узрочно-последичну везу међу збивањима. Различита преспајања елемената прошлости (где, када и како се нешто догодило и ко су главни актери) творе различите верзије историје коју не пишу само победници већ и губитници, неми сведоци, пасивни посматрачи, трауматизоване жртве и починиоци с различитих геополитичких позиција, па тако и у филму сви они добијају свој „глас”.

– Историјски филм јесте фикција, могуће наративно структурисање, умрежавање простора, времена и личности. То је врста могуће прошлости,  која се могла тако догодити, али се није нужно и одиграла на тај начин. И то је разлика историјске фикције и историје – објашњава наша саговорница.

Стварност и митови

У односу према прошлости аутор може да се приклони реконструктивној фикцији, документарној фикцији, односно докуфикцији, (као у случају „Дневника Диане Будисављевић” редитељке Дане Будисављевић), историографској метафикцији  („Подземље” Емира Кустурице, рецимо, метафорички исписује алтернативну историју СФРЈ) или историји и личним сећањима преживелих (пример су „Шиндлерова листа” Стивена Спилберга и „Дара из Јасеновца” Предрага Антонијевића), указује наша саговорница.

Према њеним речима, постоји и легитимно решење које отклања и спречава бесмислене оптужбе о историјској неверодостојности, какво је рецимо примењено у филму „Окупација у 26 слика”: на шпици се појављују имена сценариста (Мирко Ковач и Лордан Зафрановић), сарадника на сценарију (најимпресивнији скуп сарадника, међу којима су Филип Давид, Ранко Мунитић и непотписани Данило Киш), као и натпис да је сценарио настао на основу књиге Мате Јакшића „Дубровник 1941”, мемоарских материјала и докумената Хисторијског архива.

–  Илустративни за тему односа историје и историјом инспирисане фикције је филм „Дневник Диане Будисављевић”, који је у границама докуфикције или „хибридног сведочења”; „Дара из Јасеновца”, полазећи од истих дневничких записа, развија наратив могућег света кроз епизоде сећања преживелих и потомака жртава, и општих места страдања у логорима смрти (и не позива се експлицитно на истраживање кроз објављене књиге и историјску грађу, од Виктора Новака до Славка и Иве Голдштајна или Наташе Матаушић). Најзад, у интервјуу поводом филма „Quo vadis, Aida?” редитељка Јасмила Жбанић објашњава разлаз с аутором књиге „Под заставом УН-а” Хасаном Нухановићем и „преузимање одговорности” стварања на историји утемељеног света фикције, универзалних етичких  и трагичних назора и поетске правде – подсећа Невена Даковић.

Од Голог отока до Јасеновца

Неки редитељи били су спремни да „до последње капи крви” бране своје виђење одређених историјских тема и догађаја, други су се прилагођавали актуелном политичком тренутку, укусу публике или сугестијама „одозго”, али резултат је у оба случаја могао бити добар филм.

– Мислим да није реч о праву на виђење догађаја, већ на избору догађаја. Не интересују ме игре моћи и интереса које стоје иза филма, па га вреднујем и читам као самосвојну структуру. „Негативно сећање” (као сећање мањине, критичко у односу на официјелну историју) нема богату традицију у југословенској кинематографији. Трауматске историјске епизоде, попут Голог отока, „чистки” после ослобођења, протеста 1968. (у филмовима „Липањска гибања”, „Голи живот”, „Како сам систематски уништен од идиота”, „Југославија или како је идеологија покретала  наше колективно тело”), тек су усамљени гласови који пробијају опште ћутање. И последице ратова и распада Југославије, приказане супротно превладавајућем жртвеном наративу (попут филма „Терет” Огњена Главонића), мало су присутне у  историји и југословенског али и постјугословенског филма. Пројекат Горана Марковића о Голом отоку је, на пример, већ годинама „на чекању” – подсећа др Даковић.

Наша саговорница посебно указује на историјски филм који се бави културалном траумом, догађајима прошлости препознатим као „друштвена бол” или као темељна претња идентитетским осећањима заједнице. У српској кинематографији таква би била „Дара из Јасеновца”. Подсећа и да се Французи баве француском буржоаском револуцијом, док је СФРЈ била заокупљена партизанским филмовима, Американци су посвећени грађанском рату као тренутку стварања нације.

Милена Дравић у филму „Битка на Неретви” из 1969. (Фото Архив Југословенске кинотеке)

Броз је гледао домаће ратне епопеје и по 15 пута

Јосип Броз био је страствени филмофил. По броју филмова које је одгледао (његов лични кинооператер Лека Константиновић приказао му је укупно 8.801) ушао је у Гинисову књигу рекорда (у друштву још само једног јединог политичара, Јозефа Гебелса). У просеку их је гледао 285 годишње, о чему је од 15. марта 1949. до 16. јануара 1980. вођена прецизна евиденција. Броз је одлично разумео моћ и пропагандну улогу кинематографије, зато је помно пратио како се на филмској траци приказују историјски догађаји у којима је и сам учествовао, давао редитељима савете и упутства, а остварења за која је сматрао да су „политички неисправна” – забрањивао.

Посебно је волео филмове о Другом светском рату, нарочито домаће епопеје: „Десант на Дрвар” гледао је 15 пута, „Козару” 13 пута, „Сутјеску” осам пута, а „Битку на Неретви” пет пута. На листи његових омиљених ратних филмова било је и „Иваново детињство” Андреја Тарковског, „Тешке године”, „Одет”. Ово смо сазнали 2014. на изложби „Велика илузија – Тито и 24 милиона метара филмске траке”, аутора Марије Ђорговић и Мома Цвијовића.

Прошлост као спектакл

Појам историјски филм ретко се налази у жанровским систематизацијама, али постоји историјски спектакл, описан као „простор који покрива у целости или делимично највећи број великих филмских жанрова, а посебно вестерн и ратни филм”. Почетке налазимо у италијанском немом филму и „Рађању једне нације” „Малој Американки”. Касније су то историјске теме, попут Првог и Другог светског рата, приповедане из националних визура, код нас су спектакли посвећени непријатељским офанзивама, а у холивудској продукцији америчком учешћу на бојиштима од Пацифика до плажа Нормандије, наводи др Даковић. Вечна популарност оваквих остварења почива на спектакуларним призорима, великим глумачким именима, раскошним сценографијама и костимографијама, у причи у којој има за сваког понешто, за гледаоца „од 7 до 107 година”. Посебна врста су (псеудо)историјски спектакли на библијске теме, попут филма „Десет Божијих заповести”.

Глумци Љубиша Самарџић и Јул Бринер и редитељ Вељко Булајић на снимању „Битке на Неретви” (Фото Архив Југословенске кинотеке)

Партизански црвени вестерн

За америчку историју на филмском платну незаобилазан је вестерн посвећен „митологизацији националне историје”. Онда је разумљиво зашто су партизански филмови посвећени митологизацији југословенске револуционарне прошлости управо „црвени вестерни”, објашњава Невена Даковић.

Да ли су, онда, историјски филмови служили да појачају неке стереотипе или су, напротив, управо на њима засновани и грађени („дивљи” Индијанци у америчким вестернима; неустрашиви партизани у нашим ратним спектаклима)?  Наша саговорница сматра да је реч о повратној спрези. Популарна историја „игра” на стереотипе, јер гледалачке емоције и емпатија олакшавају разумевање и прихватање ставова и светоназора дела. А публика оно што види на биоскопском платну често прихвата као реалност.

Коментари6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Ljilja K.
Kinematografija voli istoriju. Voli i njene teške priče. Međutim, vremena se menjaju te je eksplicitno prikazivanje užasa davno prevaziđeno. Mora da se pronađe način da se gledalac ne optereti a da nešto sazna. Da ne idemo dalje od Podzemlja. Prvih 20 min. trube vas udaraju u glavu. Preporučujem film Andreja Končalovskog Raj. Ima ga na MojOFF platformi. Ima tu eksplicitnih scena iz logora, ali sve je, ipak, upakovano životno. A ljubavna priča u pozadini je uvek dobar alibi.
Car je Go
"...Броз је одлично разумео моћ и пропагандну улогу кинематографије,.." Zato za njegova vakta nije snimljen ni jedan jedini film o Jasenovcu. Taman posla da to gleda i menja boje od srama.
Dragomir Olujić Oluja
U socijalističkoj Jugoslaviji je o Jasenovcu snimljeno sedam (7) igranih i dvadestak (20-ak) dokumentarnih filmova!
Саша Микић
Мало проверите пре него што напишете. Први документарни филм о Јасеновцу је снимљен још 1945. године. Можете га наћи на интернету и погледати. Снимљено је још играних филмова са темом усташких злочина, први 1959. године итд. Што се тиче Тита и кинематографије колико ја знам највише је волео вестерне, а ове друге је гледао скоро сваке године у Пули. Између осталих гледао је и ''Марш на Дрину'' Жике Митровића и није имао проблема са тиме иако га је то подсећало на учешће у Првом светском рату.
zoran stokic
Ibzen je dramu "Narodni neprijatelj" stvorio iz istinitog događaja; dok je bio u izgnanstvu u Minhenu Ibzenu je Majsner ispričao slučaj iz života njegovog oca, lekara - u banji u Tolicama - smatrao je da mora da otkrije (u novinama) da se pojavio slučaj kolere. Sezona u banji je zbog toga bila ugrožena - to je bio okidač "narodnog gneva" tj. onih koji su živeli od poslova u banji - pa je lakar morao da emigrira. Slično su nastajele i njegove druge drame. Genijanost (99% rad, 1% talenat).
Пеодфјслар
"...који се бави страдањем Срба под усташком влашћу у Хрватској за време Другог светског рата" Молим, исправите. Усташка власт, тачније такозвана Независна Држава Хрватска простирала се на много већем простору него што је Хрватска, укључујући и Босну и Херцеговину. Козара је, на пример, у северној Босни. Осим тога, не видим у чему је полемика представљена овим подужим текстом. Ни речи о веома тешкој оптужби против аутора "Даре из Јасеновца" за плагијат сценарија Арсена Диклића из 1985. године.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.