субота, 15.05.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 18.03.2021. у 20:20 Бошко Јакшић

Деценија сиријског пакла

Го­ди­не ра­та учи­ни­ле су да пр­ва бри­га на­ро­да у Си­ри­ји бу­де по­вра­так нор­мал­но­сти, али мо­ти­ви ко­ји су их по­ве­ли у ре­во­лу­ци­ју мо­жда и ни­су заб­о­ра­вље­ни
Хиљаде сиријске деце одрасле су не знајући за мир (Фото ЕПА ЕФЕ - Ј.Н.)

На­пу­ни­ли су де­сет го­ди­на, а све сли­ке њи­хо­вог де­тињ­ства ве­за­не су ис­кљу­чи­во за рат у ко­јем је по­ги­ну­ло или ра­ње­но 12.000 њи­хо­вих вр­шња­ка. 

Ово је са­мо део тра­гич­не ста­ти­сти­ке гра­ђан­ског ра­та ко­ји је Си­ри­ју пре­тво­рио у по­ли­гон над­ме­та­ња ве­ли­ких и ре­ги­о­нал­них си­ла ко­је ни да­нас ни­су у ста­њу да се до­го­во­ре о по­ли­тич­кој бу­дућ­но­сти не­ка­да ста­бил­не и про­спе­ри­тет­не зе­мље. 

Де­сет го­ди­на је про­шло от­ка­ко је ре­жим Ба­ша­ра ел Аса­да био су­о­чен са зах­те­ви­ма мла­дих Си­ри­ја­ца ко­ји су, по­не­ти „арап­ским про­ле­ћем” у Ту­ни­су и Егип­ту, у ста­рој че­твр­ти Да­ма­ска зах­те­ва­ли по­ли­тич­ке ре­фор­ме, де­мо­кра­ти­ју, прав­ду, сло­бо­де и рав­но­мер­ни­ју рас­по­де­лу бо­гат­ства. 

Уве­рен у сво­ју спо­соб­ност да пло­ви кроз уз­бур­ка­не во­де и да за­др­жи од­но­се с ме­ђу­на­род­ном за­јед­ни­цом, као што је то ра­дио ње­гов отац Ха­фез, од ко­га је 2000. на­сле­дио власт, мла­ди оф­тал­мо­лог, шко­ло­ван у Лон­до­ну, сма­трао је да је без­бе­дан, чак не­до­дир­љив.

Са прве стране 

Осе­ћај си­гур­но­сти до­дат­но је по­ја­ча­ло де­сет уза­стоп­них го­ди­на еко­ном­ског ра­ста и зна­чај­ног по­ве­ћа­ња при­ма­ња по­ро­ди­ца по нај­ве­ћим гра­до­ви­ма Да­ма­ску, Але­пу, Хом­су или Ха­ми. Мно­ги су ве­ро­ва­ли да је Си­ри­ја иму­на на уста­нак. 

На по­вр­ши­ни је у зе­мљи сло­же­не де­мо­гра­фи­је и по­де­ла из­ме­ђу ре­ли­ги­о­зних и се­ку­лар­них, су­ни­та и ши­и­та, Ара­па и Кур­да мно­го то­га де­ло­ва­ло мир­но, али раз­ло­зи за по­ли­тич­ки и со­ци­јал­ни бунт ку­ва­ли су ис­под. Асад је вла­дао ре­пре­сив­но, осла­ња­ју­ћи се на ши­ит­ску ма­њи­ну Ала­ви­та, ко­јој при­па­да ње­го­ва по­ро­ди­ца, вој­ску и тај­ну по­ли­ци­ју. Агре­сив­ни раст ди­вљег ка­пи­та­ли­зма про­пра­ћен ли­бе­ра­ли­за­ци­јом при­вре­де и јав­ног сек­то­ра ство­рио је моћ­ну ко­руп­ци­ју и не­по­ти­зам. 

Еруп­ци­ја на­род­ног бе­са 18. мар­та 2011. ве­ро­ват­но је из­не­на­ди­ла ре­жим, али на­род је че­као при­ли­ку да се осло­бо­ди 40 го­ди­на дик­та­ту­ре Аса­до­вих. Од­луч­ни и хра­бри де­мон­стран­ти пу­ни­ли су ули­це и тр­го­ве, а пред­сед­ник се ра­ди остан­ка на вла­сти осла­њао на не­ре­де, страх од ха­о­са и вој­ску ко­ја му је, за раз­ли­ку од Ту­ни­са и Егип­та, у нај­ве­ћој ме­ри оста­ла вер­на свих го­ди­на. 

Ка­ко су не­де­ље про­ла­зи­ле, бру­тал­ност ре­жи­ма се уве­ћа­ва­ла, а власт је под­сти­ца­ла сек­та­шке по­де­ле, иде­о­ло­шки екс­тре­ми­зам и ет­нич­ке тен­зи­је. Упр­кос нео­бу­че­но­сти и не­до­стат­ку оруж­ја, део ци­ви­ла је кре­нуо да на све на­чи­не бра­ни оно што се већ зва­ло ре­во­лу­ци­ја. При­дру­жи­ле су им се ма­ње гру­пе офи­ци­ра. Мир­не де­мон­стра­ци­је ме­та­ста­зи­ра­ле су у гра­ђан­ски рат. 

Ре­зул­тат је нај­кр­ва­ви­ји кон­фликт 21. ве­ка: нај­ма­ње 400.000 уби­је­них, ми­ли­он ра­ње­них и не­ми­ло­срд­но ра­за­ра­ње ко­је је 12 ми­ли­о­на љу­ди, по­ло­ви­ну ста­нов­ни­штва, при­мо­ра­ло да на­пу­сте до­мо­ве тра­же­ћи за­клон по зе­мљи или ино­стран­ству. Ство­ре­на је нај­ве­ћа из­бе­глич­ка кри­за но­ви­је исто­ри­је. 

Три го­ди­не по­сле по­чет­ка ра­та по­бу­ње­ни­ци су кон­тро­ли­са­ли бли­зу 60 од­сто зе­мље. Све изо­ло­ва­ни­ји Асад гу­био је тло под но­га­ма упр­кос вој­ној по­мо­ћи и људ­ству ко­је су сла­ли Иран и ли­бан­ска ши­ит­ска ми­ли­ци­ја Хе­збо­ла­ха. За­пад се углав­ном др­жао па­сив­но. Зах­те­вао је Аса­дов од­ла­зак, али ни­ка­да ни­је по­ку­шао да га ски­не си­лом, што је до­ве­ло до по­де­ла ме­ђу по­бу­ње­ни­ци­ма и под­ста­кло ре­ги­о­нал­на ри­вал­ства. Си­риј­ски про­тив­ни­ци ре­жи­ма – по­др­жа­ни од САД, пре­ко Тур­ске, до зе­ма­ља За­ли­ва – ну­ди­ли су раз­ли­чи­те оп­ци­је. По­ка­за­ло се да де­се­ти­не ра­зних ми­ли­ци­ја, сем ру­ше­ња „ра­и­са”, има­ју су­прот­ста­вље­не аген­де и раз­ли­чи­те ам­би­ци­је сво­јих ли­де­ра. 

Не­сло­га у ре­до­ви­ма опо­зи­ци­је по­слу­жи­ла је ме­ђу­на­род­ној за­јед­ни­ци као оправ­да­ње за не­чи­ње­ње да се кон­фликт за­у­ста­ви, а не­спо­соб­ност по­бу­ње­ни­ка да се ује­ди­не ство­ри­ла је ва­ку­ум ко­ји је при­ву­као па­жњу екс­трем­них џи­ха­ди­стич­ких гру­па по­пут Ал Ка­и­де и Ислам­ске др­жа­ве, ко­је су се ин­фил­три­ра­ле у ре­во­лу­ци­ју. 

Ка­пи­та­ли­шу­ћи на су­пер­и­ор­ним фи­нан­сиј­ским и ор­га­ни­за­ци­о­ним спо­соб­но­сти­ма, Ислам­ска др­жа­ва је ус­по­ста­ви­ла свој ка­ли­фат 2015. и са тре­ћи­не си­риј­ске те­ри­то­ри­је укло­ни­ла и Аса­до­ве и по­бу­ње­нич­ке сна­ге. Из­гле­да­ло је да ће то би­ти за­вр­шни уда­рац не са­мо ре­жи­му, већ и Си­ри­ји, али он­да је сеп­тем­бра исте го­ди­не усле­ди­ла ди­рект­на вој­на ин­тер­вен­ци­ја Аса­до­вог нај­ве­ћег са­ве­зни­ка, Ру­си­је. Био је то крај сно­ва За­па­да о про­ме­ни ре­жи­ма, а Мо­сква је ја­сно да­ла до зна­ња да на­ме­ра­ва да оста­не фак­тор у Си­ри­ји, али и на Бли­ском ис­то­ку ши­ре. Ти­ме су се до­дат­но ис­ком­пли­ко­ва­ле ин­те­ре­сне јед­на­чи­не ве­ли­ких и ре­ги­о­нал­них си­ла. 

Ха­ос је охра­брио и си­риј­ске Кур­де, ко­ји су на се­ве­ро­и­сто­ку зе­мље фор­ми­ра­ли соп­стве­ну ад­ми­ни­стра­ци­ју, до­бро са­ра­ђи­ва­ли с Аме­ри­кан­ци­ма и по­вре­ме­но се ну­ди­ли Аса­ду. Та­кав раз­вој иза­звао је Тур­ску да по­ша­ље сво­је вој­ни­ке ка­ко би, у спо­ра­зум­ној са­рад­њи с Ру­си­јом, бло­ки­ра­ла ве­зе си­риј­ских Кур­да с те­ро­ри­стич­ком Рад­нич­ком пар­ти­јом Кур­ди­ста­на, ко­ја де­це­ни­ја­ма са ју­го­и­сто­ка Тур­ске ра­ту­је с вла­сти­ма у Ан­ка­ри. 

Ди­пло­ма­ти­ја је по­себ­но оту­жна при­ча. Арап­ска ли­га и ОУН ин­тер­ве­ни­са­ле су од­мах по­сле из­би­ја­ња ре­во­лу­ци­је. Са­вет без­бед­но­сти је од 2011. ста­вио на гла­са­ње 42 ре­зо­лу­ци­је о пре­ки­ду ва­тре и де­фи­ни­са­њу окви­ра за по­ли­тич­ке пре­го­во­ре. Ру­си­ја и Ки­на су 16 пу­та ис­ко­ри­сти­ле ве­то, а усво­је­не ре­зо­лу­ци­је ти­ца­ле су се ис­кљу­чи­во до­пре­ме по­мо­ћи. У ме­ђу­вре­ме­ну су се уоб­ли­чи­ла два па­ра­лел­на пре­го­ва­рач­ка про­це­са. Је­дан у Же­не­ви, под окри­љем УН, а дру­ги је Аста­на про­цес, ко­ји спон­зо­ри­шу Ру­си­ја, Тур­ска и Иран. Го­ди­не пре­го­ва­ра­ња без ика­квог на­прет­ка у ис­цр­та­ва­њу но­ве по­ли­тич­ке бу­дућ­но­сти Си­ри­је. 

Ре­зи­ме по­сле де­сет го­ди­на је бо­лан: по­ли­тич­ка, без­бед­но­сна, еко­ном­ска и со­ци­јал­на кри­за је ре­зул­тат Аса­до­ве не­по­пу­стљи­во­сти, не­ком­пе­тент­не и нео­р­га­ни­зо­ва­не опо­зи­ци­је, успо­на екс­тре­ми­зма, ре­ги­о­нал­них ри­вал­ста­ва и не­спо­соб­но­сти ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це да ин­тер­ве­ни­ше. 

Асад је по­бед­ник ра­та, од­лу­чан је да за­др­жи власт и на­да се да ће на про­бле­ма­тич­ним пред­сед­нич­ким из­бо­ри­ма у апри­лу-ма­ју до­би­ти че­твр­ти ман­дат и та­ко ко­нач­но убе­ди­ти не­при­ја­те­ље да од­у­ста­ну од иде­је про­ме­не ре­жи­ма. Аса­до­ва пр­ва бри­га ви­ше ни­су ни прет­ње по­бу­ње­нич­ких гру­па и стра­них си­ла ко­је и да­ље кон­тро­ли­шу де­ло­ве Си­ри­је. Ње­гов нај­ве­ћи иза­зов је дра­ма­тич­но раз­ру­ше­на зе­мља, ко­ју он не зна ка­ко да опо­ра­ви. 

Ко­лапс на­ци­о­нал­не фун­те уни­штио је пла­те, це­не основ­них про­из­во­да су екс­пло­ди­ра­ле, а не­ста­ши­це го­ри­ва, стру­је, хле­ба и уља за ку­ва­ње су хро­нич­не. Ви­ше од 12,5 ми­ли­о­на Си­ри­ја­ца, 60 од­сто ста­нов­ни­штва, су­о­че­но је с ри­зи­ком гла­ди, шест ми­ли­о­на су бес­кућ­ни­ци, 2,4 ми­ли­о­на де­це у Си­ри­ји је ван шко­ла, као и 750.000 оне у из­бе­гли­штву. 

Пан­де­ми­ја се ши­ри зе­мљом у ко­јој су бол­ни­це одав­но пре­ста­ле да бу­ду зо­не за­шти­те: бом­бар­до­ва­не су или гра­на­ти­ра­не нај­ма­ње 400 пу­та. Док­тор­ска пла­та па­ла је на 50 до­ла­ра ме­сеч­но, а 70 од­сто здрав­стве­них рад­ни­ка је по­бе­гло из зе­мље. 

Ме­ђу­на­род­ни до­но­ри да­ле­ко су од су­ме од 1.000 ми­ли­јар­ди до­ла­ра нео­п­ход­них за ре­кон­струк­ци­ју уни­ште­не ин­фра­струк­ту­ре, обра­зо­ва­ња и здрав­ства. Уза­луд па­па Фра­ња по­во­дом 10. го­ди­шњи­це ра­та апе­лу­је на свет да по­ну­ди ба­рем „тра­чак на­де”. 

Си­ри­ја ка­ква је би­ла пре јед­не де­це­ни­је не по­сто­ји, а го­ди­не ра­та и све­оп­штег ко­шма­ра учи­ни­ле су да се про­ме­не и при­о­ри­те­ти на­ро­да. Пр­ва бри­га не­ви­них жр­та­ва је по­вра­так нор­мал­но­сти, али мо­ти­ви ко­ји су их по­ве­ли у ре­во­лу­ци­ју мо­жда и ни­су за­бо­ра­вље­ни.

Коментари7
c7d6b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zoran Markovic
"пред­сед­ник се ра­ди остан­ка на вла­сти осла­њао на не­ре­де, страх од ха­о­са" Po autoru teksta, revoluciju i demonstracije je pokrenuo licno predsednik Sirije Asad!? Tekst jeste narucen, neprofesionalan i netacan, ali ovakve konstrukcije su vec uvreda za zdrav mozak. Ako vec reklamirate jednu odredjenu politiku (SAD-EU), koja po vama nema alternativu, budite bar malo logicni u "rekonstruisanju istine". Ima nas koji i pazljivo citamo tekstove u Politici.
Боривоје Банковић
Нешто ми се јавља да ту социјалну правду и расподелу богатства као под злим Асадовим режимом Сиријци тешко да ће икад више доживети. Поготово што је једна страна сила окупирала део њихове теритирије и пумпа њихову нафту. Ваљда у циљу ширења слободе & демократије и споменуте преведније расподеле богатства.
Jarilo
Pristrasan i neprofesionalan tekst. Malo razudjeniji izvori Vam ne bi skodili, Jaksicu.
Sasa Trajkovic
Осим одличне професионалне фотографије текст обилује нетачним и тенденциозним информцијама (полу истина), цео текст је пристрасан и ослања се на западне медије који су само јефтина пропаганда која оправдава њихову интервенцију. Аутор није поменуо учешће Турске у рату затим Са. Арабије одакле је стизало побуњеницима оружје и где је одлазила нафта, ко је вршио обуку плаћеника... То аутор није желео да види? Није страшно незнати али је непрофесионално лагати и понављам ЛАГАТИ!
Ludolph
Rat u Siriji je pokrenut da se raskomada glavni potencijalni neprijatelj Izraela. A to je sve odradjeno u belim rukavicama preko islamista pod kontrolom zapada, tako da niko ne moze popreko pogledati na jevrejsku drzavu. Boli nekoga briga sto je poginulo na stotine hiljada dusa, kolateralna steta.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља