Среда, 27.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Одлазак Ере Миливојевића

На улазу у Ерин стан писало је ,,Галерија”. На излазу из његовог живота морало би да стоји „Академија”, јер је био и остао један од најважнијих учитеља генерација уметника и љубитеља уметности
(Фото: Саша Панчић)

Преминуо је уметник Ера Миливојевић... Био је важан део мене (заправо, свих нас љубитеља уметности). Огроман. Громадан. Такав он и остаје... Не знам да ли сам икада био оволико жалостан, а да моја ожалошћеност није жаљење самог себе, нити њега, па ни никога. Туга се надвија над прекидом нечег непоновољивог, а то јесте било све уметничко у овом уметнику. Јер Ера је све што је производио, па и ако је то радио непоновљиво, а то увек јесте, како и приличи великој уметности, чинио је то за трајање.

Дакле, и те како је деловао „поновљиво” (у сећању, у памћењу, или ко зна већ где)... А притом је све време Ера указивао (не само мени), попут месије, на нужност важног обрта у поимању историје и свега што се у (нашој) садашњости догађало да би постало део историје. Није историји придавао примарни, системски, дакле идеолошки значај. Једноставно, реаговао је на збивања у садашњости. И противио се сваком институционализовању збивања, превасходно оном које би могло да пребрзо одведе у историју. Утолико Ера није био принципијелан, чак и ако је оперисао принципима. Није био моралиста, иако је оперисао и моралом. Био је једноставно уметник, премда је све време деловао против уметности. А то значи: није се одвајао од извора себе. Није напуштао оно пре уметности. Никада. Значи, није одлазио на званичне вечере, на било каква арбитрирања, суђења, па ни на предавања. Вечеравао је најчешће с ногу, успут, у сталном мењању места, пребивалишта, становишта.

Ера је био и остао узор бивања и тубивствовања ,,путујуће тачке гледишта”. Номад без преседана. Није ли он оно отишао у САД, са понудом да ту и остане, да би се убрзо вратио једноставно зато што није могао да прихвати да неко пеца рибу на брзим водама, да би је (измрцварену и рањену) после вратио у исте воде, не као своју ловину, него као потврду нечега чему сâм Ера никад не припада. Није желео да буде ничији функционер, ничији манекен, ничија марионета, ничији певач у хору.

 Присетићу се овде оне генералне пробе перформанса „Медекс”, изведеног у дворани Атељеа 212, 1971. (у коме сам и сâм учествовао), када је арбиртрима, селекторима и директорима (Јовану Ћирилову и Мири Траиловић) одбио да и фрагментарно прикаже своју будућу представу, оптуживши их за ,,фашистоидно грђење и убијање уметничке непоновљивости”. Да, волео је фудбал, био је један од многих гледалаца на трибинама, при чему је умео не само да прати кретање лопте на терену, него и да мотри све у окружењу: изглед мушкарца у реду испод нас, па висину једног од најбољих одбрамбених играча, па фризуру судије у тренутку протрчавања, или боју мога мантила који сам неко време држао преко руке.

Не излази ми из памћења призор веша, одеће, пешкира, распоређених у отвореним рафовима ормана (у нашем стану; да, становали смо неко време заједно), са кога је Ера ,,креативно” скинуо врата: били су распоређени по бојама; као и пруге боја на сликама Сезанових пејзажа, мртве природе и портрета. Волео је Сезана, знад свих; Он који је у својој продукцији одбацивао сликарство (да би му се онда, ипак, и вратио); јер ценио је љубитеља сликарства у себи; јер умео је увек да изнађе танане везе између уметничке продукције и рецепције.

Питам се: где је онај „Воз на кривини”, дуго ,,једина сачувана Ерина слика” (или једна од ретких преосталих тада, 1971‒1974, које је претходно насликао на Академији у Рајићевој)? Висила је на зиду изнад постеље у којој сам спавао, путујући сваке ноћи никуда и свуда.

Ако је ико међу уметницима, без стида, без патоса, без значајног подизања обрва, без икаквих предрасуда, био ,,наш човек” (и те како и патетичан, и нервозан, и потиштен, понекад и предрасудан, и самоуверен, и несигуран, и споран, инатан, бунтован, и мек, тих и добар, тако логичан, и тако тако интуитиван и емпатичан) – онда је то свакако био Он, Ера Миливојевић, Доследан, громадан, увек јасан и поуздан. (Жика Дацић: ,,Да је живео у Немачкој, био би Бојс.”)... На улазу у Ерин стан писало је ,,Галерија”. На излазу из Ериног живота морало би да стоји „Академија”; јер Ера Миловојевић је био и остао један од најбитнијих учитеља генерација уметника и љубитеља уметности, неко ко је у свакоме ублизу њему умео и нехотице да пренесе онај трептај узбуђења које уметничко дело, класично, савремено, било које врсте и било чије, увек преноси.

Један од пионира концептуалне уметности у Србији

Слободан Ера Миливојевић, један од пионира концептуалне уметности у Србији и Југославији, преминуо је у Београду у 77. години. Како прености портал „Seecult”, већ дуже време имао је срчане проблеме, па се претпоставља да је то узрок смрти.

Рођен 1944. у Ужицу, дипломирао је 1965. на Школи за примењену уметност у Новом Саду, а затим на Академији ликовних уметности у Београду 1971, на Одсеку за сликарство, у класи проф. Стојана Ћелића.

Почетком седамдесетих година 20. века био један од првих уметника перформанса у Београду и региону уопште. Тих година деловао је у оквиру неформалне Групе шесторо уметника, окупљених око Студентског културног центра у Београду, у којој су били и Марина Абрамовић, Зоран Поповић, Драгољуб Раша Тодосијевић, Неша Париповић и Гергељ Урком. Као један од главних протагониста нове уметничке праксе, проналазио је свој израз у перформансу, слици, колажу, фото и видео-инсталацијама, а начин на који је стварао најчешће је дефинисан терминима „дематеријализација уметничког дела” и „понашање уметниковог субјекта”.

Последњи пут учествовао на некој изложби у децембру 2020. године – на Јесењој изложби УЛУС-а у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић” и то сликом „Аждаја убија Светог Ђорђа”, коју је направио за време карантина, односно ванредног стања, када није могао да излази, као и сви други старији од 65 година.

Добитник је више награда, међу којима су Награда града Београда за 2005. годину и награда 39. Октобарског салона (1998).

Радови Миливојевића налазе се у Музеју савремене уметности у Београду, Музеју града Београда, Музеју савремене уметности Републике Српске у Бањалуци, као и у многим приватним колекцијама.

К. Р.

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Zorka Papadopolos
Era je bio energican i dosledan umetnika, ali je po sopstvenom konceptu unistavao svoje radove, sira publika ga nije poznavala. Svoj pecat je bio udario, kao jedan od selektora, 42. oktobarskom salonu, 2001. Bilo je to vreme ogromne nade u drustvu, da ce, najzad sve krenuti na bolje
Sasa Trajkovic
Диван текст прави омаж једном великом уметнику... зашто се аутор потписује иницијалом текст је једна биографија уметника али и једног времена када се јавља црни талас у кинематографији али и нове позоришне тенденције као и зачеци МЕДИЈАЛЕ... и то у социјалистичкој држави. Ера је био аутентични уметник доследан себи и својим идеалима, његов значај за оно што зовемо савремена уметност је немерљива нажалост како није био режимски уметник и ван институцијални уметник остао је на маргинама јавности.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.