петак, 25.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Посвета последњим слободним људима

Ангажман и активизам у филмовима „Песма звана мржња”, „Последњи Хилбили”, „Крвав нос, празан џеп” и „Радиограф породице”
Из исландског филма „Песма звана мржња” (Фото Солунски фестивал)

23. СОЛУН ДОК
Човек јесте и политичка животиња, а оно како живимо, шта радимо и шта говоримо, чему стремимо може да се подведе под политику. Личну или свеопшту. То важи и за уметност, а чини се нарочито за уметничко деловање и отворени политички активизам исландског панк-рок бенда „Хатари”, који се планетарно прославио песмом „Мржња ће превладати”, изведеном на такмичењу „Песма Евровизије” у Тел Авиву 2019, уз оно чувено подизање палестинске заставе у Зеленој соби такмичарске дворане, чиме су дали глас палестинском народу.

 Отворено противљење капитализму, апардхејду, окупацији палестинских територија од стране Израела, стихови на исландском и арапском језику, сарадња са палестинским музичарем Башаром Мурадом, спот снимљен у пустињи Јерихон, изјаве попут „Ми смо антикапиталистички бенд који ради у капиталистичком друштву” и много тога сличног чини континуирани активизам „Хатарија”. Како све то заједно изгледа сазнаје се у врло добром документарном филму „Песма звана мржња” исландске ауторке Ане Хитур, који је изазвао пажњу на 23. Солунском фестивалу дугометражног документарног филма који се због продужених пандемијских мера затварања одржао онлајн.

 Редитељка у стопу прати чланове бенда током њихове кратке посете Израелу, сусрета са палестинским музичарем, посете Хаброну, источном Јерусалиму и све њихове напоре да разумеју шта се тачно дешава у Израелу и Палестини и њиховим међусобно испреплетеним односима. Ту су и делови њиховог учешћа на „Евровизији” и свега онога што се догађало изван сцене, а истовремено се кроз аутентичне снимке, интервјуе и актуелне догађаје сазнаје много тога из историје самог бенда и њихових оснивача који од почетка комбинују уметност андерграунд перфоманса са провокативном музиком. Напори да се постигне успех били су велики, а када се то и десило постигли су циљ којем су одувек стремили. Да отворе простор за људе са маргина посебно за омладину, да песмама дигну глас против устаљености, погодности и подобности, инерције и лажне сигурности која ратовима, мржњом, расизмом, равнодушношћу према животној средини води човечанство до његовог уништења...

***

 Благодети социјалног, поетско естетског, чак и музичког ангажмана доносе са собом и два америчка документарца – „Последњи Хилбили” Саре Базгари и Томаса Џенкоа и „Крвав нос, празан џеп” браће Била и Тарнера Роса. Лирски обојени „Последњи Хилбили” је својеврсна комбинација поезије која се чује из офа и визуелног сведочења уништавања и пустошења округа у Кентакију после гашења рудника угља. Низови прелепих планинских лирских сцена мешају се са стиховима из кантри поема који говоре о првим досељеницима, историјама породица ових поднебља и генерацијама које су кушале рударски живот. Редитељи прате свог јунака Ричија, тог последњег „Хилбилија” који не напушта поднебље у којем је рођен и у којем сада живи са својом породицом усамљеника. „За вас смо ми Хилбилци необразовани, неуки, сиромашни расисти који јашу мазге”, каже филмски јунак у камеру, али оно што се о њему у овом филму види јесте следеће. Тај последњи планински човек је сензибилна, измучена особа која никада није престала да се бори за хуманији, слободнији начин живота. Особа која својој деци са неизвесном будућношћу усађује не само љубав према природи и оном што им она нуди већ и љубав према слободи. „Ја нисам само последњи Хилбили већ и последњи слободан човек у Америци”, каже у једном тренутку Ричи. У филму који је посвета свим последњим слободним људима на овој нашој планети...

 Атмосфера туге и носталгије влада и у документарцу „Крвав нос, празан џеп”, који је својеврсна посвета животу, његовој свакодневици, радостима једноставних разговора уз пиће у бару, уз музику из џубокса и коментарисање вести или утакмица на телевизијском екрану. Једно такво окупљалиште, једноставан, омањи бар у Лас Вегасу у којем свако сваког зна, а бармен одавно постао свачије раме за плакање, послужило је браћи Рос као сцена за причу о незапосленим глумцима, превазиђеним музичарима, премореним и отпуштеним радницима. За филм у којем се коментарише на све теме: од романтике до политике. О Трампу који је (тада) управо победио, о америчким „увек глупим ратовима”, о добрим старим временима када су људи вредно радили, орали земљу, скупљали сено, па све тамо до озбиљних дискусија на тему колико су старије генерације уништиле свет и планету...

***

 Међу документарцима који гледаоца не остављају равнодушним је без сумње врхунски реализован, поетичан и значењски важан филм „Радиограф породице” иранске ауторке Фирузех Хосровани. Уз вешту употребу старих породичних фотографија и црно-белих архивских снимака из Швајцарске и Ирана, Хосрованијева приповеда породичну сагу. Личну животну причу њеног оца и њене мајке, па и себе саме која се некако увек налазила у улози медијатора између два културолошки различита света.

 „Моја мајка се удала за фотографију мог оца”, чује се тај милозвучни приповедачки глас из офа који објашњава како се мајчино венчање одржало без присуства њеног мужа (а редитељкиног оца), који је тада морао хитно да се врати у Женеву где је студирао радиологију. Црно-белим тоновима и кроз атмосферу минулих деценија ауторка приповеда о чудесима живота брачног пара, њиховој љубави неометеној идеолошким различитостима, жениној чврстој окренутости вери и мужевљевој посвећености науци и прилагођености животу у западној култури. Та љубав и чврста међусобна веза није прекинута чак ни после женине одлуке да се врати у Иран током револуције 1979. где се придружује другим женама у револуционарној борби и потпуно посвећује исламу.

 Исповедни тон филма доноси сама ауторка као њихова ћерка која подједнако воли оба родитеља. Она је тај језичак на ваги између два начина живота: ислама који представља мајка и светског живота који представља отац. „Радиограф породице” тако као филм постаје крајње искрен и храбар. Истовремено нуди ширу слику улоге жена током великих и важних промена у Ирану последњих деценија, али и отвара питање да ли ће се у будућности иранске жене окретати прошлости или ће у будућност гледати ослобођене од тешких окова традиционалистичког, а често и екстремног ислама...

Коментари0
cb939
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.