И они су нам спасавали животе

Прошло је годину дана од како је планету затворио сићушни непријатељ, невидљив голим оком. Протеклих дана много се писало и говорило о ефекту пандемије вируса корона на људе – колико смо променили начин живота и шта смо све прегрмели од прошлог марта. У мору ружних ствари, од редова испред продавница, туче због
тоалет-папира, па закључавања и нових хигијенских навика и сада подела на вакцинаше и оне који су против, заборавили смо на оне који су нам дане у изолацији учинили бар мало лакшим. И још чине.

Кућни љубимци су такође били колатерална штета глобалне пошасти. Нама су помагали да се осећамо колико-толико нормално, али смо заборавили да су и они били принуђени да промене навике и то без могућности да разумеју зашто је то морало да се догоди.

Лек у доба отуђености

Док читате ове редове, многе државе у свету и даље су закључане или се поново закључавају. Оно што нас је наш „локдаун” научио јесу, ако ништа друго – имена комшија које су сваке ноћи своје љубимце, а неки би рекли и животне сапутнике, као запета пушка изводили из станова у 23 часа. Било је и позајмљивања паса, само да се током полицијског часа удахне мало ваздуха.

– Било ми је смешно како се у истом тренутку отварају готово сва врата у згради и све то сударање по ходнику и степеништу с комшијама које су куце на повоцима буквално вукли до приземља. Живимо у времену отуђености, нарочито у великим градовима какав је Београд и признајем да до ковида нисам знала имена већине комшија, осим са свог спрата, иако сам се у Миријево доселила пре пет година – прича нам Сања Ђорђевић, која је свог пса Газду некако успела да научи да мора да „истрпи” по 12 и више сати.

Она је током пандемије остала без посла и сада држи часове енглеског језика Кинезима преко интернета. Таман довољно да се плати кирија и остали трошкови, а готово непрекидан боравак у стану, уз компјутер, дао је и нов квалитет њиховом односу.

– Мој дечко је непосредно пре короне отишао у Америку, није се снашао најбоље, а од договореног посла није било ништа, јер је избила епидемија. Сада с дипломом инжењера пере судове, јер су тамо велика отпуштања и посла нема. Изабрао је баш погрешан тренутак да оде. И у том смислу пас Газда ми је помогао, да у овој ненормалности нађем неки смисао да ујутро устанем из кревета и да се осећам мање усамљеном – искрена је Сања.

Многи су у протеклих годину дана решење за своју усамљеност и изолацију од остатка света пронашли у куповини, али много чешће у усвајању кућних љубимаца. Племенит чин, ма колико имао егоистичне мотиве, али све је дозвољено како би се преживело у ковид временима.

– Боље мачка него бенседин – рекли би многи, а наука је одавно утврдила колико је благотворно дејство по здравље и пре свега психу оних који имају ту привилегију да им се мачка склупча у крило или непогрешиво легне на болно место. О користи од свакодневних шетњи и колико-толико одржавања кондиције уз четвороножног љубимца не треба ни говорити.

Међутим, ових дана Би-Би-Си је дао ново светло на проблем пандемије и кућних љубимаца, постављајући питање шта ће бити с онима који су усвојени у протеклих годину дана једном када све ово прође. Људи се ће вратити старим навикама, пре свега – неће више бити рада онлајн, поново ће имати обавезе које ће их држати ван куће и по читав дан. Да ли ће одлучити да им кућни љубимци више нису потребни у новом животу на стари начин?

Ми се надамо да ће ипак превагнути љубав. Ветеринари саветују да љубимце већ сада почнемо да навикавамо на то да више нисмо код куће седам дана недељно по 24 сата. Стручњаци за тело и душу наших четвороножних пријатеља у прилогу Би-Би-Сија кажу да „стегнемо срце” и вежбамо „мало социјалног дистанцирања и од љубимаца”. А то значи да не морамо да их поведемо баш сваки пут ако одемо да бацимо ђубре, тркнемо до поште и продавнице или одлучимо да се прошетамо уз реку. Осим тога, уз мало организације и поделе посла, све је могуће да се постигне.

Нови хероји

Корона нам је донела нове хероје, не само оне у белом, већ и оне који живе врата до нас. Пандемија нам је повратила саосећање и солидарност, давно изгубљене особине у друштву 21. века, многи су показали своје најлепше и најхуманије лице, помажући старијима, онима који живе сами, болеснима. Покажимо мало саосећања и према онима који нам улепшавају живот, деле с нама исте муке, па и корону, без обзира на то колико нас нервирају због разбијене вазе или изгребане кожне гарнитуре. Они немају ту привилегију да могу да оду код психијатра или се изјадају другарици уз кафу, не могу да разумеју зашто не могу у парк јер је полицијски час, нити да се снађу у новом животу ако их избацимо на улицу. Ипак смо људи, још увек, зар не?

Вирус се не преноси с пса и мачке

Иако се претпоставља да је кривац за зло које нас је снашло прелазак вируса са слепог миша на човека, према подацима свих међународних здравствених организација које се баве животињама, кућни љубимци нису преносиоци заразе, односно вирус се не преноси с коже, крзна или длаке пса или мачке. Они ретко могу да оболе, иако су забележени и такви случајеви, занемарљиви процентуално гледано на глобалном нивоу. Изузетак су мачке, потврђено је јесенас експерименталним научним студијама, али оне опет могу да преносе вирус само другим мачкама. Дакле, пси и мачке не могу да пренесу вирус на човека, али зато може човек свом љубимцу.

Савети стручњака људима који су оболели од короне јесте да се према љубимцима понашају као да је у питању особа коју могу да заразе: да избегавају грљење и љубљење, дељење хране и кревета током болести. Такође нема научних доказа да ће се ширење вируса спречити прањем пса, а нарочито не потапањем у асепсол, за какве смо примере чули на почетку пандемије.

Из ове приче издвајамо визоне, за које је научно потврђено да могу да пренесу вирус на човека, али и обрнуто. Од првих случајева заразе у Холандији и Данској у новембру прошле године када је убијено више од 20 милиона визона, фарме ових животињица које се гаје због кризна масовно се уништавају широм Европе.