Како ме је контролор претворио у моју мајку

„Никад у животу нисам се шверцао, твоја мајка јесте и нисам то разумео.” Тако је говорио мој отац. Он и није морао да се шверцује јер толико ретко је улазио у возила сарајевског ГРАС-а да би било превише да је и тада избегавао да плати карту. Маркица за превоз била је прва ствар коју сам уз абонентску књижицу извадила када сам се као студент преселила у Београд. Није ми много засметала ни њена еволуција у „бусплус” много година касније, као што нисам могла да поверујем да сам се за то парче пластике толико везала да прекјуче када ми је одузето само што нисам… да не патетишем.

Киша је падала. Хладно. Пут од посла до куће под кишобраном одлучих да пресечем вожњом тролом 40 три станице. Само што сам помислила на то, дупла „четрдесетица” зауставила се на станици на углу Цвијићеве и Здравка Челара. Готово празна, можда десетак људи у њој. Улазим на задња врата и спазим испод једног од седишта на „репу” рупу кроз коју се види улица. Путнику који не гледа доле кад уђе нога би лако могла да пропадне кроз ту рупу и заглави се у скаламерији задњег трапа. Кишобран пакујем у рaнац да бих ослободила другу руку, возач дао по гасу, тетурам се од једног до другог рукохвата да бих сликала призор који завређује макар фото-вест у штампи. И успевам, жонглирајући час на једној, час на другој нози. Колеги који прати ГСП одмах прослеђујем доказ и седам на седиште на средини тролејбуса управо када се он зауставља на следећој станици.

Чујем глас: „Контрола у превозу, припремите ваше карте.” Контролор ми прилази: „Ваша карта.” „Изволите, управо седох. Нисам је још очитала, да не објашњавам зашто.”

„Знате ли да је ваша обавеза да валидирате карту чим уђете у возило? На којој станици сте ушли?”

„На претходној”, одговарам покушавајући од буке да дешифрујем шта ми говори.

„Дајте ми вашу карту.” Узима је и потом одлази да провери да ли су други путници били савеснији.

Враћа се. Покушава нешто да ми каже, уносећи се у лице. Разумем само да треба возило да напустим на следећој станици.

„Валидирајте је и мирна Босна”, изговарам и једем се што долазим у ситуацију да се строгом чики, којем је поглед све време љутит, правдам. Посебно што је реч о само једној станици, што имам карту и што нисам стигла да је очитам зато што сам документовала много већу опасност по „ред и мир” у троли од моје неплаћене вожње.

Нисам обратила пажњу на то да ли су сви путници имали карту да евентуално потегнем тај аргумент иако сам готово занемела. Кроз главу ми пролазе масовни свакодневни призори људи који, без приговора контролора, не плаћају карту и први пут им завидим.

Тражим да ми врати мој неперсонализовани „бусплус”.

„Нисте валидирали карту, одузимам вам је.”

„Зашто то радите?”

„Молим, шта сте то рекли?”, пита и улази у мој приватни простор толико близу да би, све и да није корона, претерао.

„Молим вас, држите физичку дистанцу. И дајте ми своје податке.”

„Како да не, госпођо. На овом слипу имате мој ИД број. И, да, превоз није предвиђен за физичку дистанцу.”

Окрећем се и спазим два млада човека иза мене, возе се без маске, не памтим да сам то видела у градском превозу још од ономад.

„Јесте ли приметили ове људе без маске?”, упитах.

Ако је нешто изговорио, нисам чула у буци, видела сам само да се окренуо и отишао.

Тролејбус је стигао на моју станицу. Излазим. Излази и контролор, прелази на другу страну улице у лов на још невалидиране карте и бахате путнике.

„Кад би сви контролори на свету, баш као сва деца на свету, о, кад би сви…”, парафразирам стихове познате Дедићеве песме у глави.

Окрећем број телефона са слипа да питам како могу да се жалим. Бирам опцију оператер. Јавља се жена, представљам се и покушавам да објасним шта се десило. Она каже да ме слабо чује, да изађем из аутобуса. Одговарам да нисам у аутобусу, она почиње да виче, истим тоном изговарам да престане и питам да ли је она адреса на којој могу да се пожалим.

„Жалбе се упућују искључиво електронском поштом”, изричита је.

И како сад тати да саопштим да више личим на мајку него на њега!?