Уторак, 31.01.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа
БЕЛЕШКА

Како ме је контролор претворио у моју мајку

Испод седишта у тролејбусу рупа кроз коју се види улица (Фото А. Васиљевић/Д. Мучибабић)

„Никад у животу нисам се шверцао, твоја мајка јесте и нисам то разумео.” Тако је говорио мој отац. Он и није морао да се шверцује јер толико ретко је улазио у возила сарајевског ГРАС-а да би било превише да је и тада избегавао да плати карту. Маркица за превоз била је прва ствар коју сам уз абонентску књижицу извадила када сам се као студент преселила у Београд. Није ми много засметала ни њена еволуција у „бусплус” много година касније, као што нисам могла да поверујем да сам се за то парче пластике толико везала да прекјуче када ми је одузето само што нисам… да не патетишем.

Киша је падала. Хладно. Пут од посла до куће под кишобраном одлучих да пресечем вожњом тролом 40 три станице. Само што сам помислила на то, дупла „четрдесетица” зауставила се на станици на углу Цвијићеве и Здравка Челара. Готово празна, можда десетак људи у њој. Улазим на задња врата и спазим испод једног од седишта на „репу” рупу кроз коју се види улица. Путнику који не гледа доле кад уђе нога би лако могла да пропадне кроз ту рупу и заглави се у скаламерији задњег трапа. Кишобран пакујем у рaнац да бих ослободила другу руку, возач дао по гасу, тетурам се од једног до другог рукохвата да бих сликала призор који завређује макар фото-вест у штампи. И успевам, жонглирајући час на једној, час на другој нози. Колеги који прати ГСП одмах прослеђујем доказ и седам на седиште на средини тролејбуса управо када се он зауставља на следећој станици.

Чујем глас: „Контрола у превозу, припремите ваше карте.” Контролор ми прилази: „Ваша карта.” „Изволите, управо седох. Нисам је још очитала, да не објашњавам зашто.”

„Знате ли да је ваша обавеза да валидирате карту чим уђете у возило? На којој станици сте ушли?”

„На претходној”, одговарам покушавајући од буке да дешифрујем шта ми говори.

„Дајте ми вашу карту.” Узима је и потом одлази да провери да ли су други путници били савеснији.

Враћа се. Покушава нешто да ми каже, уносећи се у лице. Разумем само да треба возило да напустим на следећој станици.

„Валидирајте је и мирна Босна”, изговарам и једем се што долазим у ситуацију да се строгом чики, којем је поглед све време љутит, правдам. Посебно што је реч о само једној станици, што имам карту и што нисам стигла да је очитам зато што сам документовала много већу опасност по „ред и мир” у троли од моје неплаћене вожње.

Нисам обратила пажњу на то да ли су сви путници имали карту да евентуално потегнем тај аргумент иако сам готово занемела. Кроз главу ми пролазе масовни свакодневни призори људи који, без приговора контролора, не плаћају карту и први пут им завидим.

Тражим да ми врати мој неперсонализовани „бусплус”.

„Нисте валидирали карту, одузимам вам је.”

„Зашто то радите?”

„Молим, шта сте то рекли?”, пита и улази у мој приватни простор толико близу да би, све и да није корона, претерао.

„Молим вас, држите физичку дистанцу. И дајте ми своје податке.”

„Како да не, госпођо. На овом слипу имате мој ИД број. И, да, превоз није предвиђен за физичку дистанцу.”

Окрећем се и спазим два млада човека иза мене, возе се без маске, не памтим да сам то видела у градском превозу још од ономад.

„Јесте ли приметили ове људе без маске?”, упитах.

Ако је нешто изговорио, нисам чула у буци, видела сам само да се окренуо и отишао.

Тролејбус је стигао на моју станицу. Излазим. Излази и контролор, прелази на другу страну улице у лов на још невалидиране карте и бахате путнике.

„Кад би сви контролори на свету, баш као сва деца на свету, о, кад би сви…”, парафразирам стихове познате Дедићеве песме у глави.

Окрећем број телефона са слипа да питам како могу да се жалим. Бирам опцију оператер. Јавља се жена, представљам се и покушавам да објасним шта се десило. Она каже да ме слабо чује, да изађем из аутобуса. Одговарам да нисам у аутобусу, она почиње да виче, истим тоном изговарам да престане и питам да ли је она адреса на којој могу да се пожалим.

„Жалбе се упућују искључиво електронском поштом”, изричита је.

И како сад тати да саопштим да више личим на мајку него на њега!?

Коментари5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Валидије
Духовит текст о објективном проблему, јавни првоз у Бгд грађани дотирају са 200милеур годишње, то му дође 800еур дневно по превозном средству у оптицају и сад ја са валидираном картом на путу од 5-6км до центра налетим на две контроле од којих један није носио маску, јавни превоз као основни покретни инкубатор болештуге нико и не спомиње.
uzrok i posledica
Da nisi tražila rupe po podu, ne bi ti se ovo desilo. Američka doktrina medija da je samo loša vest - vest, olupala ti se o glavu. Sledeći put ne ronjaj po podu nego gledaj u svetle visine.
Sima
U principu, osim neumesnog ponašanja kontrolora, ako ste sve izneli verno, ne vidim šta bi drugo moglo biti na vašoj strani i šta je smisao texta. Vaše ponašanje je tipičan primer srpskog mentaliteta. Opravdavate svoju grešku i tražite podršku za to. Svoj "radni" zadatak ste mogli obaviti i nakon validacije. Opravdanje koje ste naveli kontroloru on čuje 100x dnevno.
зашто
Toлике разлике у раду контролора! Возим се неколико пута недељно, имам бус-плус, и кад год уђе контрола и почне да их прегледа замало кренем да протестујем. Зато што картице показују само они који их имају, а оне друге, који их немају, ладно прескачу. Неретко од десетак путника, само нас неколико је имамо. И ми вадимо документа и показујемо картицу, а они други гледају у телефоне, већ како ко. Осећам се као грађанин мање вредности.
Draskone
Ljupko i duhovito napisano, ali vama svakako nije do pohvala već gledate kako da se izborite sa adninistracijom za karticu. Držimo vam palčeve. Srećom u mom gradu nije baš toliki haos za parking pa se uglavnom sam vozim. ( I provincija ima svoje prednosti). Kad se zaželite mira kupite kuću u cenru Topole (ma da nije moj grad). Onda Vam i ne treba auto ili busplus. A život ide polako kao u pesmi Summer time. Pzdrav!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.