У Јовановој улици близу Калемегдана, у партеру кућe некадашњег новинара „Политике” Ђорђа Паљића, живео je један од најстаријих сарадника листа проф. др Милан Јовановић Батут. Последње три године живота, после деведесетог рођендана, живео је повучено пишући на дворишној тераси. Шеретски се шалио при честитању његовог осамдесетог рођендана желећи да претури преко главе и деведесети говорећи: „Бог је милостивији, даће он и више”. И даде му.
„Господа ме консултује”, одговорио је новинару те 1940. године, у којој ће проминути светом, казујући му најважније детаље из свог дугог и занимљивог живота. Нову годину први му је честитао Слободан Јовановића, а о његовом здрављу бринуо се проф. др Коста Тодоровић. Умереност и брига о здрављу подариле су му дуг живот, који је провео у борби за очување здравља народа.
А у шта је др Батут у науци веровао? То се најбоље да закључити из онога што је стално волео да има пред очима. На зиду радне собе били су портрети оних које је у младости упознао, код којих је учио тајне превентивне медицине. Научне иконе на зиду стана др Батута били су они код којих је као државни питомац у Европи учио превентивну медицину – Луј Пастер, Роберт Кох и сер Френсис Галтон. Проналазачи патогених микроорганизама и вакцина – спаса за избављење човечанства, првенствено оне против беснила. Сер Галтон све је то зналачки „узимао у рачун” поставивши темеље статистике народног здравља.
Министарство народног здравља је 1922. године, приликом прославе стогодишњице рођења Луја Пастера, објавило ванредан број „Гласника”, који је написао проф. др Милан Јовановић Батут. „Овај душеван човек”, пише др Батут, „има још једну веома лепу и дирљиву црту карактера. Био је религиозан, необично нежног срца и сублимних осећања”. Када је добио глас да су земљаци на кући где се родио подигли таблу с натписом: „Овде је рођен Луј Пастер 27. децембра 1822”, није се могао уздржати од суза и узвикну: „О, оче мој и мајко моја, о, драги покојници, који сте тако скромно живели у овој малој кућици, вама дугујем све”.
Дана 6. јула 1885. је атенуисаним сојевима излечио изуједаног деветогодишњег Јозефа Мајстнера. Започео је лечење не без жестоког и страшног колебања као што касније сам признаје. На његову молбу прегледали су дете тог дана славни Вулпијан и професор Гранше и охрабрили га и подстакли на нови корак одлучном изјавом да ће без лечења повређени без сваке сумње, било пре, било после, беснилу подлећи.
На отварању Међународног медицинског конгреса у Лондону, на којем је Пастер представљао Француску, кад га позваше да заузме место у прочељу, свечана Сен Џемска дворана проломила се од клицања и пљескања. „Биће да сада улази принц од Велса, требало је да раније дођем”, рече Пастер својим пратиоцима. „Не, не”, рече му сер Џемс Пеџет, председник конгреса, „то Вама цео свет кличе”. Касније је писао супрузи да је био поносан јер је аплауз схватио као признање Француској, из које је било многа мање научника него из других земаља, нарочито Немачке.
Александар Дима, књижевник, дознавши да је Пастер примљен у Француску академију и да ће по обичају да га он посети пре избора, као кандидат о коме се одлучује, узвикнуо је: „Забрањујем му да долази! Ја ћу ићи да му захвалим што је пристао да буде један од наших.”
Иако Пастер није био лекар, за медицину је учинио толико да је енглески хирург Џозеф Листер с правом смео рећи: „Заиста нема на свету ниједног човека коме медицина толико дугује колико Пастеру”.
Аналитички дух проф. Јовановића закључује да иза цртица описа провирује лик генија, ватреног родољуба и доброг човека. Срећније комбинације човечје природе ваљда и нема, узвикује др Батут. То је тајна Пастерове величине и то је она невидовна снага којом је он боље но икоји војсковођа свет освојио.
Данас смо у прилици да се служимо плодовима рада оваквих генија, који и данас остају наше научне иконе. Међу њима посебно место заузима Луј Пастер. У предвечерје другог века од његовог рођења, а у време пандемије вируса корона, благосиљамо његове проналаске и захваљујемо.
Др сц. мед. Славица Жижић Борјановић
Секција за хуманост, уметност и културу ДЛВ СЛД
