Још једно београдско пролеће

Дуго се није о некој серији, и пре него је почела да се емитује, толико причало у медијима, полемисало у јавности, коментарисало на друштвеним мрежама, као што је то случај са „Породицом“ креатора Бојана Вулетића која обрађује последњих 48 сати заједничког живота чланова породице некадашњег председника Србије и СР Југославије Слободана Милошевића.

И као што то обично бива, нико није ни помислио да можда сачека да серија почне да се емитује па да се аргументовано оцењује, и процењује колико серија има уметничку вредност, да ли је и колико уверљива и да ли је само политичка играрија, памфлет или ће остати као верно сведочанство о једном времену, једном народу, судбини и последицама краја једне политичке империје...

Најава о почетку емитовања била је само повод да се Србија опет подели, на „наше“ и „њихове“, на „Слобине“ и „петооктобарце“, на „Србијанце“ и „Другосрбијанце“... Кренуле су осуде ко је крив, да ли је требало или не... ко је издајник, а ко патриота..  А заправо, суштина је била да се, како и сам аутор каже, само на основу доступног и познатог архивског материјала, пружи драмска интерпретација догађаја који је обележио једно време и имао далекосежне последице на будуће генерације и све оно што ће се касније дешавати. И што се и дан-данас дешава... Жеља аутора је била да се дочара драмски моменат, права људска драма која се дешавала између четири зида велелепне виле „Мир“, у којој је породица Милошевић провела последње дане пре него што ће се заувек растати и распасти, баш као и једна идеологија...

И сам аутор тврди да циљ није био да се ико осуђује, нити велича... Нити да се неко сматра победником, а неко пораженим. Ово је једна шекспировска трагедија која за циљ има катарзу, која треба да нас ослободи вечите поделе и предрасуда... И вечитог таргетирања. Јер, после 20 година, каже Вулетић, зрелији смо као друштво. А да ли смо?

Е сад, можда би неко рекао да је све ово добра кампања за серију и да продуценти задовољно трљају шаке... Други тврде да још није тренутак да се о овоме проговори, јер поједини актери тадашње политичке сцене су још живи и активни, као и сведоци... па и сами наследници породице Милошевић који су били део ове драме. Опет, неки сматрају да нема довољне историјске дистанце. И да су нам главе још увек усијане, а Слобини истомишљеници и браниоци незалечених рана... Остаје утисак као да смо, као народ, и даље у једном великом суду, с једне стране осуђеници, с друге судије.

Наравно, много је серија у свету које су и краће чекале да проговоре о важним политичким и историјским личностима и догађајима... Али, да ли се толико дизала шрашина? Чини ми се да не. Јер, како неко једном рече – Балкан је ипак ово... вечито буре барута... Код нас никада неће постојати довољна временска дистанца. Јер смо у вечитом сукобу. Још се вуку репови од средњег века, преко Првог светског рата... па до данашњих дана... Тако, да прави тренутак је сад. Право време је увек за праве драме, сценаристички и редитељски добро одрађене, без обзира о којој је тематици је реч... Фокус је на породчној драми, а не на историјској истини. То остављамо времену и другим институцијама.

Праве аргуменете, коментаре немојте писати још, молим! Дајмо глумцима шансу, дајмо драмској причи да нам покаже ... А онда ће на ред доћи и политичари који ће тек рећи своје... Имаћемо, по свему судећи, још једно занимљиво пролеће... као и многа претходна....