На Западу никад срећни никад задовољни

Благословен је град овај Медисон. Стално неки нови почеци у њему, бар што се шанкова тиче. Свакога дана отвори се понеко ново место, на десетине нових ресторана, нових шанкова, нових прилика...

А онда, како то бива по закону конкуренције, најјачи остају, па у неким биртијама можеш годинама, деценијама да будеш сталан гост, а можеш и да мењаш и стално залазиш у нове.

Благословен је и младошћу. Свако ново лето носи са собом нову генерацију младих девојака које долазе на универзитет Висконсин и одмах купују лажне исправе да би флертом и лажним датумом рођења себи отвориле врата неког од клубова и кафића на Стејт Стриту.

Ове лепотице владају се америчким законима, па се тако у авантуре упуштају крајње неискусне у пићу, иако су на прагу или у раним двадесетим, брзо се опијају и постају лак плен. Најчешће је довољно само неколико тура текиле...

Цео овај град је једна велика младост и један вечити почетак. А крајеви? Нема лепих крајева.

Свашта сам почињао, а надам се и новим почецима. Свикао сам се лагано на изазове, схватио да ништа не траје вечно, да сигурности нема ни од куда, научио да се радујем неизвесности и несигурности. Све мање стрепим, а све више схватам да ће и крај доћи, али ваља до  тада живети.

И тако се понекада, док седим са новоотвореном конзервом и гледам пијане лепотице како пролазе крај мене, сетим тих његових речи. 

„Ти почињеш, а ја завршавам.”

Медисон је можда благословен, али не заостаје ту ни Балкан. Слобода! Ту се пићу учиш од малих ногу, па смо тако после неке средњошколске журке неколико пријатеља и ја свратили у бифе „Коштана”, неку врсту зајечарске „Последње шансе”. Ту за столом дочекао нас је он, Батке Барон Шампион. Представио се, извалио пар кафанских штосева пред нама омладинцима и на духовит начин измолио прву „малу дуплу”.

Некадашња боксерска легенда постала је с годинама кафанска легенда. Никада га нисам упитао зашто ли је окачивши рукавице о клин једном занавек предао меч. Шта је то сломило човека челичних песница?

Залазио је по јефтиним бирцузима, испијао ракије за које је некада морао да моли, некада да зајми, а некада да удара црте у свескама за вересију. Свраћао је и у локални шаховски клуб, иако је игра на црно-белим пољима за њега заувек остала тајна.

Ракија је ту била најјефтинија у граду, а опијени шаховски пацери, мајсторски кандидати и пар мајстора занесени жаром игре ретко би примећивали човека који је временом постао клупски инвентар, али би га после победе чашћавали.

„Ти почињеш, а ја завршавам”, рекао ми је тог зимског јутра на једној од зајечарских улица док сам му стављао новчаницу у џеп капута, а он се лагано отетурао ка „Коштани”. Недуго затим покосила га је цироза јетре.

Много сам тога почињао. У овој проклетији у коју сам као клинац веровао, у том западу и демократији, увек нешто ново почињу. Никад срећни, никад задовољни! И кад све иде како треба опет нешто мењају. Почецима никад краја. А можда је тако и боље, лепих крајева нема.

Нагледао сам се и свакаквог шљама, страног и домаћег. Шљама који и те како успева и коме иде добро. Људи без душе, пуног новчаника и празног срца, дебелих рачуна и још дебљих стомака и образа, успевају на свим континентима, док легенде бивају заборављене.

Опет сам и ја на почетку, у ропству званом слобода. Оставила ме је. Нек је жива и здрава. затворили су мој шанк. Нека су, шанкова бар има у овом граду. Положио сам испит, надиру ми идеје за неке нове почетке. Правих ће послова и жена тек бити.

А где ћу завршити? Није ни битно, лепих крајева ионако нема. Само кад бих на крају бар некоме остао у сећању. Само када би неко ко ме је икада познавао тада прошапутао нешто што сам му некада рекао, баш као што ја ове ноћи, уз наређане лименке на столу и дупли скоч, шапућем овоме граду речи мог пријатеља и учитеља:

„Ти почињеш, а ја завршавам...”

Предраг Рудовић

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика