четвртак, 24.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Четвртком сви силазе у Лепосавић

Гордана Стевановић из Лешка продаје робу у Лепосавићу (Фо­то Б. Радомировић)

Лепосавић – Jедан дан у недељи посебан je за житеље Лепосавића, али и за сва 72 села колико броји ова општина на крајњем северу Косова и Метохије. То је четвртак – пијачни дан, дан када се све живо сјати у Лепосавић. И они који би да продају и они који би да се виде, да чују шта има ново, шта се прича, каква је ситуација... Бистри се о свему тог дана, ту на само неколико корака од центра, од популарно званог „Зевалишта”.

Не зна се ко је наденуо то име – Зевалиште. Можда се људима учинило да се ту све чује, види.

Од зелене пијаце, до општинске зграде, поште, (пре)продаваца цигарета и  девиза, до оних који ту изнесу, онако на ледину гајбе с вођем, поврћем, а сад у време садње и арпаџик, бели лук, саднице воћа, туја...

На самом улазу у пијацу, од раног јутра, јер се тако тргује овде, дочека нас добро познати глас:

„Ајде, сестро, што волим што те видим”, излази иза тезге Сабахета Гушани (53) дебељушкаста Ромкиња, познаница из времена када су Роми били у „Хангару” у лименом збегу, на месту где је до рата била касарна Војске Југославије.

„Чујем, умро Скендер! Како, бре?”, питам, док Сабахета, отресита жена намешта мараму око главе.

„Корона, сестро. Однесе га за неколико дана”, напунише јој се очи сузама.

А, Скендер, њен муж, је био борац за ромска права. Деценијама се борио за достојанство својих сународника. Успео је да их врати у Махалу у јужни део града, али он са породицом тамо није смео.

„Нисмо тамо безбедни. А и обећали нам да праве овде зграду за нас и ове што су дошли из Хрватске, Босне”, озари се Сабахета, док стоји за тезгом на којој нуди веш, тренерке...вунене чарапе...

Набавља, каже „по мало” из Новог Пазара, Панчева углавном. Прима социјалну помоћ.

Хоће да нам поклони чарапе! Са њом је и ћерка, каже „сећам се кад си долазила”. Неће да се слика. Преко пута ње, друга ћерка, Сенада, на импровизованој тезги, коју пијачним даном закупљују за 150 динара.

Пијаца, полупразна, слабо има људи. Што због леденог јутра, али више због короне. На картонским кутијама, на ледини, супружници из Лепосавића, Мирјана (45) и Мирослав (57) продају кромпир за 5о динара килограм, црни лук 70, док је бели достигао 500 динара. Слабо га на има. И, ако се где налети, крупан , кажу „кинески”. Продавци би да га увале као „домаћи”.

Већ две године су на пијаци. Мирослав ради за „Србијашуме”, али каже, фирма је на издисају. Поврће гаје у селу Земаница, подно Копаоника. Продаје и сир. Кило је 350 динара, колико је и на „млечним тезгама”, док кајмак за 50 динара јефтиније продаје. Свуда је 800.

Угрејало сунце, али температура је у минусу. Нема гужве, сви ходају под маскама. Не наиђосмо на макар једног човека са шајкачом.. А, некада, када се у Лепосавић четвртком спуштало само за кутију шибица, со, шећер и гас, како су звали петролеј за лампу, сваки сељанин је носио шајкачу, симбол српског сељака. Тада су се људи свечано облачили, у најбоље одела, сукнена, нову шајкачу су вадили из шифоњера. Ону која је мирисала на нафталин.

Сада је друго време. Нема ни жена са села увезених у „шамије”, него је скоро свака у најбољој сукњи, капуту. Многе у тренеркама, нашминкане.

Гордана Стевановић је из Лешка, а до пре десет година је живела у Суботици. Вратила се са мужем. Продаје на пијаци, а под киријом држи киоск у Лешку. Продаје пешкире, најскупљи „купаћи” 500 динара, вунене чарапе од 250 до 400, а „кануре” од лепо испредене вуне од 400 до 700 динара.

„Откупљујем предиво у Сјеници, Тутину, а чарапе плету или тамошње жене, или жене у Рашки”. Јефтино продаје, ал каже, мало је купаца.На пијаци је већ у пола шест, да заузме место. „Навикла сам да се борим. Нек остане за хлеб и дневне потрепштине, довољно је”, прича ова лепа жена.

Улазимо у пијацу. Ону праву, са тезгама. Тек на неколико има продаваца. Највише их је где се продају сир, кајмак, млеко. Утркују се жене која ће пре да домами купца. „Код мене, код мене....”, одјекује.

Просто вас нека срамота обузме, кад их заобиђете.

Ту је и жена из Рашке. Са мужем. Неће у новине. Каже, треба да прелази Јариње, па се боји, препознаће је, неће јој дати да претера робу. На једној од тезги џинке у пластичној флаши од два литра, млевени парадајз...

„Јесте ви новинар?”, пита нас старији човек, док се ослања на штап. Зове се Гојко Радовић, 70. му је година. Из Лешка је. Има пет хектара земље. Пензионисао се у руднику Бело Брдо, али рече, да „никако не може да добије фрезу коју даје држава Србија”.

„Неколико пута сам конкурисао. А, требала би ми, као ’лебац. Имам три хектара ораница, два су ми под шумом. А, и инвалид сам. Нећете веровати, али 12 пута ме је комисија одбијала за помоћ”, прича овај некадашњи рудар.

Недалеко, уз жичану ограду, продавац поређао саднице. Од крушки, јабука, шљива до мушмула. Дошао из централне Србије.

„Колико ти је мушмула”, питамо.

„Ви сте новинар”, упита нас дрско, одмахну руком и не одговори.

„Чујеш ти, Крушевљанин. Ем си на мојој територији, ем си дрзак”, омаче нам се.

На тезгама на којима се продаје гардероба, нигде никог. Сабласно зјапе тезге. Корона је кривац. Срећемо познате људе, шапућу да људи „одлазе”, да их се доста вакцинисало, али и да се „народ отуђио”.

На једној тезги од пластичних кеса, до сапуна и четки за рибање. Има и алата. Имаше и кукурузног брашна. Нуди чика из Дрена. Сто динара кило.

„Ова корона нас нагрди. Нити ко где иде, нити ко код кога долази”, попричах на дистанци.

На овој пијаци робу износе и Албанци. Доносе расад за паприку, парадајз. Још је хладно. Доћи ће и они, а и многи који на велико износе робу. Не видесмо да је ико изнео кокошку ил петла да продаје. Ал, зато видесмо зелена јаја. Кажу, зелена јаја су здравија, без холестерола су. Комад је 15 динара.

Сви чекају да ова „пошаст” прође.

Зачу се звоно са Храма Светог Василија Острошког. Народ застаде, поче да се крсти. Откуцало је десет сати. Многи с пијаце ће отићи да запале свеће и да се помоле Богу!

 Тако увек раде четвртком. Дан који је за око 18.000 житеља општине Лепосавић, посебан дан.

Остало је да се прича, да је један Лепосавац, некада давно, док је ишао онај воз за Београд, неког путника питао:

„А, кад је код вас четвртак”?

Мислио је на пијачни дан.

Коментари2
99f26
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Tomasevna
Divna reportaza,iz srca zivota.Ostalo je da se nekako pomogne Gojku Radovicu iz Leska za frezu.
Igor
Lep tekst.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.