Субота, 16.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОТРЕСНО СВЕДОЧАНСТВО О УСТАШКИМ ЗЛОЧИНИМА

Часне сестре су инјекцијама убијале децу

Само захваљујући сплету срећних околности осмогодишњи Славко и једанаестогодишња Бранка Лакобрија, рођени брат и сестра, нису доживели кобну судбину као заточеници усташких логора Јадовно и Стара Градишка
Радмила Ристић (Фото Д. Буквић)

О патњама козарачке деце испричаћу вам кроз исповест мојих брата и сестре од стрица, Славка и Бранке Лакобрије, који су 1941. из села Милошево Брдо код Градишке у данашњој БиХ одведени у логорe Јадовно и Стара Градишка. Овим речима, Београђанка Радмила Ристић (88), рођена Лакобрија, почиње разговор за „Политику”, с намером да допринесе бројним сведочанствима о усташким злочинима у Другом светском рату. Уочи тог оружаног сукоба, она је као осмогодишња девојчица живела у Београду, с породицом. Њен отац Стојан био је шеф монтаже у фирми за уградњу лифтова који су били тражена роба, због изградње бројних вишеспратница. А онда је дошло бомбардовање 6. априла 1941. и породица Лакобрија одлази код родбине у Босну.

„Као избеглице смо из Француске улице, где смо живели, отишли у Милошево Брдо, родно место мог оца. Осим мене и Стојана, с нама су пошли мој стриц Славко, моја мајка Видосава и моја сестра Љубинка, која је тада била још у пеленама”, говори Радмила.

По доласку у Милошево Брдо, обрели су се на територији новоуспостављене квислиншке НДХ. Неколико недеља касније, селом се проноси да усташе одводе народ у логоре. Убрзо се испоставља да то нису гласине, па су се тако међу заточеницима нашла и деца, попут осмогодишњег Славка и једанаестогодишње Бранке, сина и ћерке Милана Лакобрије, стрица наше саговорнице.

„О њима су се у логорима ’старале’ часне сестре, које су носиле беле уштиркане капе са великим ’ушима’, којих су се деца страшно плашила и плакала и вриштала. Часне сестре су деци у логору давале отровне инјекције, од којих је највећи број умирао преко ноћи. Онима који преживе прву, давана је друга доза, која би их усмртила. Часне сестре су приморале Бранку да држи децу којима је већ убризгана једна инјекција, како се не би опирала и отимала при давању друге. Не знам чиме су их тровали, али знам да се рука у коју је Славко примио убод гнојила и да је до краја живота била ослабљена за напорне послове, као и да никад више није прогледао на лево око. Ипак, Бранка га је спасила од примања друге инјекције, тако што га је гурнула у ред оних који су примили обе дозе, сачувавши му живот”, наводи Радмила.

Славко и Бранка су на крају преживели, захваљујући једној мештанки Милошевог Брда, извесној Милки. Наиме, у зиму 1942. партизани су заробили два усташка официра и договорили њихово пуштање у замену за ослобађање двадесеторо деце из логора. Милкин задатак био је да у име партизанске стране по договору с логорским властима изведе ослобођену децу. Дошавши у логор, спазила је малог Славка, који ју је ликом подсетио на неког...

„Милка га је питала ’чији си ти’, а Славко је казао да је син Милана Лакобрије. Пошто је Милка познавала Милана, узела га је за руку да га одведе у групу деце која ће бити ослобођена. Славко је истог тренутка ухватио сестру Бранку за руку, како би и њу повео у слободу”, прича Радмила.

Али, мукама није био крај. Обревши се ван логорских капија, усред зиме, Славко и Бранка су по великом снегу босоноги потрчали према својој кући удаљеној километрима док им је лед засецао табане.

„Кад су дошли, видели су да им је кућа спаљена. Ипак, партизани су их узели и сачували”, објашњава Радмила.

Наша саговорница и остали чланови породице Лакобрија који су избегли из Србије, нису допали логорског заточеништва захваљујући Радмилином оцу Стојану. Он се већ неколико дана по доласку у Милошево Брдо с братом Славком вратио у Београд, како би извлачили људе из лифтова бомбардованих зграда.

Том приликом, пронашао је фолксдојчера из Панчева по имену Франц, који је радио у Стојановој фирми, а после априла 1941. се прикључио окупационим трупама.

„У намери да задржи Франца као доброг радника, отац му је пре рата купио мотоцикл како би овај из Панчева могао да долази у Београд. У току рата, међутим, Франц је обукао немачку униформу. Мој отац му је дао 150.000 динара да у тој униформи оде у Милошево Брдо и возом врати мене, мајку и сестру у Београд. То је у оно време била огромна позамашна свота новца, ако се зна да су моје тетке пре рата имале плату од 800 динара”, објашњава Радмила.

Тако је и било, али ни повратак није био лишен драме. У Окучанима су усташе ушле у железничку композицију и почеле да изводе Србе, које су одмах стрељали.

„Пошто смо ми били у купеу са Францом, он је изашао у ходник воза и рекао усташама да у нашем купеу немају шта да траже и да наставе даље. Видевши га у немачкој униформи, усташе су га послушале”, каже Радмила.

Тако су Лакобрије из Београда поново доспеле у свој град. Нажалост, један од њих, Славко Лакобрија, није дочекао крај рата. Стрељан је на Бањици 1943. године у немачким одмаздама. Осталих четворо чланова породице дочекали су ослобођење 1945. Недуго потом, неко им је зазвонио на врата београдског стана. Били су то – Славко и Бранка. Дошли су из Милошевог Брда, нашавши адресу „београдских” Лакобрија преко полиције. И испричали им причу из логора, коју је Радмила Ристић поделила с читаоцима нашег листа.

Коментари18
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Poznato je da su trovale decu
Jacu decu su su katolicile i davale rimokatolickim porodicama, a slabije su slale u logore ili "uspavljivale". Postoji mnogo svedocenja. Nad Srbima u NDH je izvrsen genocid. Jedinstven na svetu jer su pobijena deca u velikom broju i na najsurovije nacine, casne sestre nisu sacuvale nikog da bi ga vratile u njegovu veru i porodicu. Casne sestre su bile deo klerikalno-nacistickog sistema NDH.
Igor
Kakve su to pretenciozne priče i konstrukcije o časnim sestrama i smrtonosnim injekcijama? Navedena djeca su predana na čuvanje i nažalost, veliki broj ih je umro od raznih bolesti i pothranjenosti. Davane su im injekcije kako bi ih održali na životu, a ne da ih ubiju. Da su ih htjeli ubiti, učinili bi to odmah bez injekcija i nebi ih predali časnim sestrama. Baš me zanima da li će moj komentar biti po volji redakcije i objaviti ga.
Anabela
Deca, srpska sirocad u Hrvatskoj i BuH= znaci, nikada nisu imala priliku da saznaju ko su. Drzava i porodice koje su ih "prigrlile" sakrili su od njih zlocin izvrsen nad roditeljima, verom i narodom te istedece, koju su "prigrlili". Nimalo ne bi bili srecni da su saznali. Neizreciv kolektivni zlocin.
Vida
Nije to nikakava "konstrukcija" nego istorijska cinjenica. Uniforma ne cini covjeka. Raspitajte se malo sta su neke casne sestre radile po podrumima crkava u Kanadi, Engleskoj, Francuskoj itd, i ko je zatvarao oci na pedofoliju ciji skandal potresa cijeli svijet. Neke "casne" su same vodlile djecu u podrume, iako su jako dobro znale ste se tamo desava.
Прикажи још одговора
Vlada
I meni se je kao djetetu, nakon cijepljenja protiv TBC-a zagnojilo mjesto cijepljenja. Dugo je trajalo i bilo je bolno. I nisam bio jedini.
Леон Давидович
Сличне методе као и у Аушвицу где су између осталог изводили и медицинске експерименте на деци и одраслим , између осталог убризгавајући и отровне материје.
cjepidlaka
Godina 1975. septembar, Korčula. Kupajući se po gotovo svaki dan vjetrovitom vremenu, dobijem prvi put prilično jaku glavobolju. Javim se lokalnoj ambulanti i smjeste me, nakon pregleda, na kraću terapiju u ruke tamošnjih časnih sestara koje su dio medicinskog osoblja. U boljim rukama prije i poslije toga nisam bio.
pera
i nije vam valjala jugoslavaija a i bravar je bio gori nego ovi sad ???

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.