Луис Мамфорд, наш савременик

Питања која је у свом делу постављао Луис Мамфорд (1895‒1990), амерички историчар, филозоф, социолог, књижевни критичар, песник града и архитектуре, актуелнија су него икада пре. Као критичар убрзаног технолошког развоја, без моралне позадине и хуманости, он се у тексту „Уметност, техника и културна интеграција” из 1952. године, запитао због чега је унутарњи живот човека тако празан, а онај физички захтеван, и због чега су људи „постали технолошки богови и морални ђаволи” неспособни за комуникацију и разумевање.

У актуелном броју часописа „Градац”, посвећеном Луису Мамфорду, налази се избор његових есеја о најважнијим темама које су га заокупљале, о феномену урбаног, о начинима на које техника утиче на цивилизацију, о америчком и европском духу и историји, писцима које је волео, међу којима су Херман Мелвил, Хенри Дејвид Торо, Волт Витман, Данте, као вечити савременик. Ученик шкотског теоретичара сер Патрика Гедеса, Мамфорд је био „мајстор градитељ у свету речи”, како је поводом додељеног му Националног ордена за књижевност рекао његов пријатељ Марк ван Дорен.

Аутор предговора овом издању Алекса Голијанин истиче посебно Мамфордову критику слепе вере у прогрес, па наводи његову мисао: „Идеја о прогресу је најмртвија међу свим мртвим идејама ...идеја коју су искуствене чињенице 20. века разориле до темеља.”

То је Мамфорд уочио још 1933. године, имајући у виду празнину коју је у свету оставио Први светски рат. Говорио је да је припадао генерацији која је стасала у сенци тог рата, без вере у будућност. У тексту који је написао десет година касније, називајући га „Капитализам, апсолутизам, протестантизам”, напао је „моралну парализу америчког либерализма” и изложио теорију према којој „неспутана потрага за богатством и моћи води у диспаритете, неједнакост, лагализоване неправде”. По његовим речима, у таквом стању, нико није имао намеру да „принципе политичке демократије” примени на фабрички рад аутоматизованих произвођача. Био је сагласан са ставом папе Пија једанаестог, који је сматрао да се физички рад свуда променио у инструмент перверзије, где „мртва материја из фабрике излази оплемењена, а људи из ње излазе корумпирани и деградирани”.

Љубитељи једне другачије Америке, из филмова Елије Казана или Вудија Алена заволеће Мамфордове описе Њујорка, његове Источне и Западне обале, посебно кад каже: „Град моје младости одликовао се одређеном моралном стабилношћу и безбедношћу, који су данас нестали чак и у таквим урбаним узорима као што су лондонски јавни ред и мир, где је полиција дуго обављала своју дужност, а да чак није морала ни да запрети прендреком”.

Он је уочио паралелу између успона и просперитета једног града и слома реда и закона у њему, као својеврсни апсурд. Решење за тај проблем пронашао је у сталном подстицању духовних моћи кроз науку и културу, а за њега прави циљ „сваке практичне активности је култура: сазревање ума, одрастање карактера, увећање вештине и осећања испуњења, већа интеграција наших моћи у друштвену персоналност”.

Мамфорд је прозрео идеологије 20. века, комунизам и фашизам, сводећи их на исти принцип порицања живота и насилне индоктринације, као и задржавања на заблудама и пороцима цивилизације с којом су хтеле да се обрачунају. Није величао ни достигнућа Америке, у коју су, како је сматрао, прогнани Европљани пошли без предводника Мојсија, успевајући да у њој само понекад спознају обећану земљу.

Тумачећи један од највећих романа америчке књижевности, Мелвилово  „Моби Дика”, па и Дантеово песничко дело, Мамфорд се упуштао у одгонетање лавиринта, метафизичких дубина, самог космоса људске душе. У Ахабовој борби са китом, проналазио је потребу сваког човека да се обрачуна прво са самим собом, а да се онда препусти једној социјалној интелигенцији, „сопству које делимо са другима”. Као што је Мелвил „уместо ужаса пронашао значење”, уметност је за Мамфорда хуманистичко средство којим човек може одложити своју пропаст.

Готово нестварно звучи оно што је Мамфорд запазио у тексту из 1952. године, „Алат и предмет”, који као да је јуче написан: „Нажалост, због нашег потпуног апсорбовања значења и вредности машине, машина је сада развила властите неуротичне феномене; или тачније, наше претерано везивање за машину створило је неуротично стање у нама самима. Устројавање и правилност које је техника увела у сваку област постојања дали су нашој свакодневној рутини изглед, али у доброј мери и садржај праве компулзивне неурозе: оног облика неурозе у којем је због свог менталног стања жртва осуђена да непрестано понавља један скуп покрета (...)”.

Код виших облика технике, Мамфорд анализира још горе неуротичне феномене, вољу за моћ која није ограничена моралом нити емоцијама, а производи нехумано стање потпуне безосећајности, посебно код оних способних за масовно истребљење људи.