Инспирисан текстом господина Драгољуба Петровића „Прилог расправи о буњевачком језику” („Политика”, Међу нама, 23. март), као и коментарима на исти, реших се да и сам пружим прилог о Буњевцима (и Шокцима).
Буњевци и Шокци су две посебне и специфичне етничке групе које данас настањују северне делове Републике Србије и њену околину, мада су међу собом веома блиске, уз напомену да стапање међу њима не постоји. И једни и други сматрају ону другу групацију као посебну, тј. одвојену од њих у етничком смислу.
Приметно је да се, како у науци, тако и у политици, о Буњевцима и Шокцима говори упоредо, иако је у суштини реч о две различите етничке групе. Обе групе се документовано појављују у Бачкој 1687. године, кад је Буњеваца било око 5.000, а аустријске власти су их означавале само као „Раци католици” (тј. Срби/Рашани римокатоличке вероисповести). У Бачку су се Буњевци као „Раци католици” доселили 1687. и тамо где су се тада населили остали су да живе до данас. Порекло Буњеваца се углавном везивало за Херцеговину или пак северну Далмацију. Буњевци се и касније, све до прве половине 20. столећа, називају Рашанима и у науци и од стране администрације – све док указом нису проглашени за Хрвате (као римокатолици).
Евидентно је да су сви етнографи и статистичари, и аустријски и мађарски, за време Аустријске царевине и Аустроугарске монархије недвосмислено означавали и Буњевце и Шокце као римокатоличке Србе, исто као и многи страни научници и публицисти широм света. Тако је 1870. године у Краљевини Мађарској (Угарској) у оквирима Аустроугарске монархије било 70.000 римокатоличких Срба, тј. Буњеваца и Шокаца, наспрам 942.923 „права Србина”, тј. православца (грчко-источна). Дакле, све скупа, у Угарској је тада живело нешто мало више од милион Срба. У појединим источницима се наводи да се Буњевци од Шокаца разликују само по одећи. Језик и једних и других је српски, а њихов спољни изглед изразито српски – како то пише у немачком географском магазину „Глобус” из 1875. године. Ипак, Буњевци су, у односу на Шокце, изгледали више српски, како ношњом, тако и језиком и манирима.
Иако је етнографија традиционално и Буњевце и Шокце сматрала Србима, не може се тврдити да су и они сами у већини случајева тако себе идентификовали. Тачно је да Буњевци и Шокци нису имали националне свести и да су се углавном због вероисповести у већини случајева одвајали од Срба (православаца). Треба скренути пажњу и на чињеницу да су и једни и други фанатични римокатолици и веома привржени својој вери и свештенству, тако да из тих разлога није долазило до мешаних бракова с православним Србима.
С друге стране, Буњевци и Шокци су живели заједно и са Србима и са Хрватима, али су присније односе имали са првима него са другима. Познато је да су читали српску народну поезију, а и политички су заједно наступали, како на локалном, тако и на жупанијском нивоу, па чак и у пештанском парламенту. У 19. веку свој матерњи језик Буњевци су називали „рацки”, а Србе „браћом”, што су и доказали новембра 1918. године, када су гласали за уједињење са Србијом на заседању Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи у Новом Саду, чији је први председник био суботички Буњевац др Бабијан Малагурски, а један од највећих протагониста уједињења са Србијом био је суботички римокатолички свештеник Буњевац Блашко Рајић.
На крају, мора се констатовати да, ако се Буњевци и Шокци, из неколико разлога, нису до краја поистовећивали са Србима, то уједно не значи, бар не све до стварања југословенске државе, да су били Хрвати или да су се тако осећали (сличан је случај и са Дубровчанима).
Проф. др Владислав Б. Сотировић
Вилњус, Литванија
