четвртак, 06.05.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 29.03.2021. у 18:15 Владимир Д. Јанковић
ИНТЕРВЈУ: ПРИМОЖ ЧУЧНИК, песник

Песме унедоглед исправљам

Књижевност као таква, нажалост, никад не може да промени свет или човека набоље, то је наша несрећа. И наша шанса, као што је рекао Бекет, да покушамо што боље да пропаднемо
(Фото: приватна архива)

У оквиру програма „Креативна Европа”, издавачка кућа „Хеликс” објавила је недавно књигу песама „Као дар” словеначког песника Приможа Чучника (Љубљана, 1971), у препеву Ане Ристовић. Чучник је аутор десетак песничких књига, пише и есеје, а бави се и књижевним превођењем са енглеског и пољског језика. Разговор с песником, иначе уредником ревије „Литература” и оснивачем љубљанске издавачке куће „Шерпа”, реализовали смо уз драгоцено посредовање његове српске преводитељке Ане Ристовић.

Џон Ленон је имао 28 година кад је, у песми „Акрос ди јуниверс”, певао: „Ништа неће променити мој свет.” Да ли бисте и ви данас, у својој педесетој, могли исто то рећи? Може ли нешто ипак да промени ваш свет?

Поезију сам озбиљније почео да пишем кад ми је било седамнаест година, а баш у двадесет осмој сам објавио прву збирку песама. Моје писање се све време мењало. То стално учење за мене је, заједно с превођењем, било важно искуство јер је доносило непрестане промене у разумевању песме и песничког виђења света, при чему мислим да се, као особа, нисам суштински променио. Али свој песнички свет желео бих да видим као трагалачки, отворен, игрив, широк и, у неком суштинском смислу, неспутан и слободан. Верујем, међутим, да сам писањем и својом уроњеношћу у слова успео да барем мало променим и себе. Књижевност као таква, нажалост, никад не може да промени свет или човека набоље, то је наша несрећа. И наша шанса, као што је рекао Бекет, да покушамо што боље да пропаднемо.

Колико је вама као песнику важан завичај? Читајући ваше стихове, човек на махове стиче утисак о некој познатој, али ипак „преокренутој” Словенији. Код вас као да су Алпи топли, а Јадран хладан.

Словенија, односно, пре бих рекао, Љубљана и места у којима сам одрастао, а то је село у Долењској, за мене имају статус неке примарне природе. У књизи „Као дар” тај статус потврђује и повратак у детињство, многе песме повезане су управо с тим; у време кад сам писао ту књигу, песникиња Ана Пепелник и ја добили смо прво дете – зато у књизи има толико играчака. Део књиге написао сам у Берлину, дакле у велеграду и у иностранству, где сам двапут био на књижевној резиденцији. Велеград и туђина у књизи играју улогу друштва, историје, цивилизације, капитализма као преовлађујућег друштвеног поретка. Тиме не желим да кажем да је Словенија искључена из тог друштвеног дешавања, никако не. Словенија је управо део целине света који се одражава у (мојој) поезији, али је привилегована у том смислу што у себи има непобитни елемент природног искуства одрастања, првих спознаја, љубави, које туђина нема. Слично је, рекао бих, са Јадраном. Наша некадашња заједничка држава за мене је такође извор тог првог, природног искуства. Свет, наравно, може бити насилан, хладан и несхватљиво неправедан, и треба га критички вредновати, али, по мом мишљењу, Алпи, као и Јадран, јесу нешто топло. Мој свет је свет меких рубова. Поред тога, чини ми се да је географска карта Словеније идеалан спој такозване природе и друштва, све је скупа на малом простору и све време се преплиће, прелази једно у друго. „Као дар” је, по осећају, углавном елегична књига, која клизи кроз свет као објектив камере, без неке велике носталгије или сентименталности.

Кад би вас неко упитао која вам је од збирки које сте досад објавили најдража, да ли бисте имали прецизан одговор, или бисте морали да наведете бар две-три?

За најбољу своју књигу вероватно бих изабрао управо ову која је преведена на српски језик; њом сам окончао једно раздобље, и она ми је отворила неке нове путеве. А могуће је да ми је најдража збирка „Микадо”, која је знатно другачија од свих књига које сам објавио. У њој је до краја изведена моја представа, односно размишљање (певање) о слушању и уху као главном песничком органу, додуше, не само на равни какве ономатопејске или звучне поезије већ с њеним елементима и, углавном, на семантичком нивоу.

У једној песми кажете: „Ово сам почео да пишем из сажаљења.” Овако извучен из контекста, да ли тај стих, заправо, штошта говори о вашој стваралачкој мотивацији уопште?

Не бих могао рећи да ме генерално мотивише баш сажаљење. Оно, додуше, јесте важно у свету у којем живимо; у песми у којој се појављује тај исказ желео сам да се уживим у посебну ситуацију напуштености, емигрантства, бескућништва. У нешто, дакле, што у суштини нисам доживео, али сам покушао да разумем, јер поезија је увек обележена неком врстом бездомства. Моја песничка традиција углавном црпи из језика с којих преводим, а то су енглески и пољски. Поред тога, песма коју помињете је, на известан начин, посебно надреалистичка, у њој велику улогу имају снови. Пре бих рекао да је моја основна мотивација машта у комбинацији с радошћу писања, при чему после те радости долазе и муке, јер своје песме обично унедоглед исправљам.

Каква је словеначка песничка сцена данас? Пратите ли и млађе и сасвим младе ауторе, можете ли да издвојите неко име, неку књигу?

Као уредник пратим, али сигурно нисам упознат са свим. Има много млађих аутора и ауторки, неки почињу да објављују као заиста веома млади. У поезији тренутно преовлађује неки главни ток наративне поезије, нешто је мање оне која више улаже у рад на језику, језичку игру и друга традиционалнија песничка средства. Лично ми није толико блиска поезија која је нерефлектовано превише слична прози, таква поезија тешко ме привуче. А имена... Муанис Синановић је, на пример, пре неколико месеци објавио добру књигу „Крхки каравани”. Свиђа ми се и поезија Весне Липоник. Пре неку годину сам у својој издавачкој кући објавио првенац Наде Кавчић „Ухо и сенка”, који ми је веома драг. На крају крајева, имам и у свом дому једну песникињу која ми је веома драга, а и млађа је од мене.

Коментари0
58c20
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља