Субота, 25.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
НОЋНИ ЖИВОТ БЕОГРАДА КРОЗ ИСТОРИЈУ

Спирање мамурлука

Једна од сала престоничког хотела „Парк”, који је 1974. никао на темељима старе кафане, због успомена и у знак поштовања названа је „Сложна браћа”, само што нови гости немају појма – зашто
Момо Капор (Фотоархива „Политике”), Либеро Маркони са својом чувеном збирком којој је дао наслов – „Пијанци иду дијагонално” (Фото лична архива)

У рано преподне, у лето 1968. године, оног дана када је олимпијска репрезентација Југославије полазила за Мексико на 19. Летње игре, појавио се усред парка на Славујевом венцу Небуле Прокић, тренер боксера „Црвене звезде”, пресамићен од смеха. Када се мало прибрао, објаснио је збуњеном друштву да је те ноћи у кафани „Зона Замфирова” код Цветног трга затекао Јована Пајковића, чувеног боксера, како развлачи хармонику. А када га је згрануто питао шта то ради, овај му је мртав хладан одговорио да свира јер мора да заради неки динар и остави фамилији, да им се нађе док боксује по свету. Небуле га је очински убедио да пође кући и да се наспава, а Пајке га смерно послуша. Сат-два касније, такорећи пред саму зору, и он се некуда запутио, али му ђаво није дао мира па је привирио и у „Сложну браћу”, само двадесетак метара уз Улицу Светозара Марковића. Тада је престао да се чуди и згражава, а почео да се смеје, што га је држало све до те приче!

Крај шанка је стајао Пајке и љуштио шприцере. Са таквим „загревањем” ваљда је наставио и у Мексико Ситију, па је дисквалификован у четвртфиналу иако је био бољи у мечу и већ виђен као победник. По повратку, правдао се својима у БК „Раднички” да би сигурно освојио неку од медаља да га Небуле није измалерисао, урекао га и пореметио му концентрацију најуривши га из „Зоне”.

Четрдесетак година касније, држећи банку веселој братији у познатом чубурском уточишту, и Момо Капор је испричао необичну причу у вези са једном од тих кафана:

– Журио сам у јесен 1953. у школу, кад, наспрам здања Треће мушке гимназије, на углу испред кафане „Сложна браћа”, угледам човека огрнутог жутим мантилом од камилхара где љушти мандарине. Био је то наш Либеро, песник Слободан Марковић. Е, тада сам први пут пожелео да, кад порастем, будем – он! Не због поезије, већ зато што је био првак света у оном чудном спорту убацивања кутије од шибица у празну шприцерску чашу, а чини ми се да су друга два места наизменично делили Воја Кокошка и онај Чачанин кога су ова двојица тих дана вукла са собом... ваљда то беше Бранко Радичевић, са В између имена и презимена.

Још им је рекао да на вратима никада није било истакнуто радно време јер га та кафана није ни имала.

Oко Цветног трга, постојала су три ноћна свратишта која су радним временом пратила количину алкохола у крви, па значи и расположење својих гостију (Фото Био једном један Београд/М. Спасојевић)

Три сталежа

Ту, око Цветног трга, постојала су три ноћна свратишта која су радним временом пратила количину алкохола у крви, па значи и расположење својих гостију. Тако је „Ресава” радила до два после поноћи, „Зона Замфирова” сат дуже, а „Сложна браћа” док не дођу спремачице да проветре и почисте срчу, што се догађало једном недељно. Прва је била у сутерену, а друга у подруму, па су имале „стратешку предност” јер су клијенти морали да сачувају нешто снаге како би из њих изашли, док су „Браћа” столовала на ћошку и у нивоу улице; и зато је редослед њиховог обиласка био нелогичан и водио цик-цак маршрутом. Неки познавалац проблема тврдио је злобно да је Либеро својој чувеној збирци управо због таквог распореда кафана дао наслов – „Пијанци иду дијагонално”.

У „Ресави” је дискретну музику изводио уштогљени цигански оркестар у тамним оделима, са цимбалистом као капелмајстором, у „Зони” је наступао ко је стигао али су музиканти били изванредни, док у „Сложној браћи” таква забава није била могућа јер ни гласна музика не би успела да се пробије кроз заглушујући жамор и галаму.

Такви су им били гости: прва је била намењена заљубљеним паровима, који су после у њу долазили породично, и старијем комшилуку, друга је била такорећи пролазна, а у трећој је гостовала измешана свита коју су чинили уметници Југословенског драмског позоришта, вредни сељаци са оближње пијаце и београдски боеми, али они прави, што су за собом оставили вредан траг... чиме год да су се бавили. Због тога је и Бојан Ступица, творац и први управник ЈДП-а, имао обичај да у повратку кући, а становао је у Улици Ђуре Салаја, надомак Булевара краља Александра, привири у њу и провери стање позоришног ансамбла.

Хотел „Парк” на месту „Сложне браће” где су се дочекивале зоре (Фотоархива „Политике”), Кафана „Зона Замфирова” је била отворена до три сата, а како се силазило
у подрум клијенти су морали да сачувају нешто снаге како би из ње изашли (Фото Н. Марјановић)

Најдужа пречица

Уза све разлике, тај „кафански трилинг” имао је и понешто заједничко! Пре свега, беше то последње градско јавно купатило у Мишарској улици које је прало и запирало злосрећне Београђане, а тај стешњени сокак повезивао је „Ресаву” са њене две посестриме.

По причама Милосава Мирковића званог Буца, есејисте, књижевника и позоришног критичара, купатило је било неизоставни део „јутарњег ритуала” београдских ноћника, у којем је важна ставка била и – спирање мамурлука.

– Није радило ноћу, а почињало је да прима клијентелу тек после осам, па сам зато у „Сложној браћи” често сачекивао зоре – рекао је мртав озбиљан Буца. – Али, после тога сам могао чио и у највеће радне победе.

(Није споменуо да је „војевао и побеђивао” готово свако преподне по чубурским кафанама или оним око Каленић пијаце у које је обично залазио маскиран плетеним цегером.)

Други њихов „заједнички именитељ” био је – дух заједништва! Никада се није догодило да у тим ноћним свратиштима падне крв, али не због честих или повремених полицијских рација, како где, већ зато што се чак ни сељаци у њима нису понашали као пиљарице, и због тога што су за столовима одувек седели и мудраци које је вредело пажљивије слушати.

На трећем месту је – посластичарница. Осим ученика Треће београдске гимназије као најредовнијих муштерија, њу памте и многи гости оних ноћних егзила иако је радила само по обданици. Али, не због колача...

Посластичарска љубав

Господин Драгомир Јовановић рођен је као Јаромир Длабл. Био је, дакле, Чех. Уз то, још и заљубљеник у посластичарску уметност. Занат је учио код чувеног Жарбоа, а школовао се и усавршавао у Бечу и Пешти.

У Србију га је довела љубав. Права, а не посластичарска. Оженио се 1922. и по личној жељи постао православац. Како је променио веру, тако је узео и ново име. Постао је Србин, што је био најбољи доказ да је то некада била истинска част.

Прву посластичарницу отворио је 1936. у Пашићевој, данашњој Нушићевој улици. Звала се „Зора” и радила је све до после рата, када је нова власт све посластичарске радње национализовала, а мајсторе сатерала у тор „Градске посластичарнице”, па је на месту „Зоре” осванула државна радња посластичарског смера „Опатија”, која се временом изметнула у бирцуз где су бајати колачи били само лоша маскарада за жестока пића сакривена иза пулта. Разочаран, господин Драгомир је решио да забатали своју уметност. Јер, нема ничег слатког у горком разочарању. Срећом, није издржао, па је средином педесетих отворио радњу на углу Мишарске и Улице Светозара Марковића. Водио ју је с успехом све до смрти, 1979, кад је посао преузела његова ћерка. Од тог доба посластичарница носи име по њему, по господину Драгомиру Јовановићу. Да се не заборави.

Зато је та тесна посластичарница постала знаменитост! Па, зато што и ноћници поштују љубав!

Коментари6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

ah Lubardić
Čuvene slatke kiflice sa šlagom, jeli smo ih na velikom odmoru u gimnaziji. Danas ih imaju samo petkom.
Dragoljub Popović
Nisam znao da još ima kiflica sa šlagom. Moraću jednom da svratim u petak. Hvala Vam za obaveštenje.
Pele
Di Džej
nije moguće da nema komentara
Nema komentara zato što su sadašnji Beogradjani došli u Beograd devedesetih, niko više i ne pamti sve ovo, osim nas rodjenih Beogradjana, kojih je ostalo jako malo.
Dragoljub Popović
Niste objasnili da se poslastičarnica koju pominjete zvala "Lubardić", mada ne znam zašto. Možda je Jovanović preuzeo radnju, odnosno lokal od Lubardića. Išao sam preko puta u školu i uvek se čudio zašto na firmi stoji Jovanović, kad je ta poslastičarnica bila poznata pod imenom Lubardić.
dejan sakos
...slatko

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.