Уторак, 27.07.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Трагом српске интелигенције

Милош Немањић (Фото Б. Педовић)

Студија „На трагу српске интелигенције 19. века” др Милоша Немањића, научног саветника Института за социолошка и криминолошка истраживања, појавила се недавно у издању издавачке куће „Драслар партнер” из Београда, у оквиру библиотеке Записи. Реч је о опсежном социолошком истраживању које је логични наставак претходне књиге „Један век српске стваралачке интелигенције (1820–1920)”. Немањић на занимљив и ерудитан начин обрађује увек актуелну тему на овим просторима – статус интелектуалца у ширем друштвеном и културном контексту.

Иако је Србија 19. века била аграрна земља са претежно сеоским становништвом, аутор за „Политику” објашњава да Београд није био једини град из којег је долазила будућа српска културна и интелектуална елита. У том контексту, поред Београда, посебно истражујући Нови Сад, Панчево, Земун, Пирот, Крушевац, Ниш, Крагујевац, и друге мање градове, Немањић истиче да је управо Крагујевац највише занемарен у сродним социолошким студијама, иако је из њега дошао велики број учених људи који су формирали културну, научну, друштвену и политичку сцену Србије 19. и почетка 20. века.

У овој књизи можемо да се упознамо са основним топографским подацима и кључним детаљима из интелектуалних биографија преко 550 знаменитих Срба. Посебни делови су посвећени утицајним професорима Универзитета, академицима, научницима природних, техничких, медицинских и хуманистичких наука, међу којима су и Димитрије Матић, један од првих професора грађанског и државног права на београдском Лицеју, Михајло Петровић Алас, чувени математичар, Марко Леко, оснивач Хемијског факултета, и многи други. Поред њих, аутор не занемарује ни просветне раднике који су оставили значајан траг у историји наше педагогије, потом новинаре, публицисте, позоришне и ликовне уметнике, музичаре и књижевнике, као ни политичаре-интелектуалце, министре, државнике и посланике којима је, такође, посвећен значајан простор у књизи.

Колико је у нашој средини у 19. веку интелигенција успевала да буде носилац самосвести ширег друштвеног и историјског тренутка – питамо др Немањића.

– Чини ми се да је тада, у процесу свог настајања, нарочито у другој половини 19. века свакако успевала, посебно неких седамдесетак личности које сам обрадио, а које су заиста биле врхунски интелектуалци. Уз то, на врхунским положајима, чак и у земљама које су тада биле велике силе, као што су Отоманска царевина, Француска, Немачка... То је било посебно динамично време, поготову осамдесете године, када су почеле да се формирају странке. Пример Радоја Домановића, којим сам се такође бавио, показује како је интелектуалац могао да испашта због политичких сукоба. Ипак, овде је питање јесу ли интелектуалци имали стварни утицај, и ја мислим да јесу. Можда и више него данас... Не бих се, међутим, усудио да правим директну паралелу са савременим добом. Мислим да је ту историчар Андреј Митровић у праву, он сматра да је у то време (1890-1920) српска интелигенција имала свој врхунац. То показује и тренутно актуелан и врло занимљив серијал „Заборављени умови Србије”...

У својој студији др Милош Немањић је посветио посебне делове улози свештенства, али и жена интелектуалаца у друштвеном, културном и интелектуалном животу Србије 19. века. На питање колико је тада статус женског интелектуалца био јак у формирању српске интелигенције и како би могао да га упореди са данашњим статусом жене интелектуалца у Србији, Милош Немањић за наш лист одговара:

– Показује се да је тај продор у интелектуалну сферу био резервисан претежно за жене уметнице, глумице, претежно самоуке, које су долазиле из унутрашњости. Ту су, наравно, и сликарке које су се, махом, школовале на страни. Оне су биле из имућнијих породица. Готово да их није било из области природних наука, па чак ни из друштвених. Помињем прву жену лекара, Драгу Љочић, која је завршила медицину у Цириху, али овде није могла да буде лекар. Да не говорим о нашој првој жени архитекти, Јелисавети Начић. Остаје питање, шта је узрок томе да до 1880. године жене нису имале приступ школи? Цео школски систем апсолутно није омогућавао жени да се школује. Сви знамо за Исидору Секулић, или Ксенију Атанасијевић која се, као жена усудила да се супротстави мушким ауторитетима на самом Универзитету… Или Аница Савић-Ребац, толико особена. Што су као ствараоци биле успешније, то су више одскакале у културном обрасцу, који је апсолутно био прожет мушким, патријархалним принципом. Српске жене су биле мајке и сестре, принете на жртву, како би њихови синови и браћа могли да се школују. То се види и на примеру Лазе Лазаревића. Он, такође, дугује своје образовање мајци и сестри. Велика је то цена у културолошком и антрополошком смислу. Наравно, данас је стање неупоредиво боље, али и даље недовољно добро. Нешто говори и број жена академика или, рецимо, број жена чијим су именима назване малобројне београдске улице…

На самом крају, питамо аутора када је било теже обликовати идентитет културне интелигенције једног народа, услед свеприсутне интернационализације интелигенције и културе – тада или данас...

– Фридрих Тенбрук, кога радо цитирам, говори о културном идентитету и идејном лојалитету… Интелигенција о којој говорим је заиста била европска интелигенција по свом школовању. И тада је било интернационализације, али не у савременом смислу речи. Како Тенбрук тумачи, интернационализација не подразумева аутоматски однарођавање, и ја прихватам ту тезу. Ипак, не би требало пренебрегнути ни националну културу. Питање је само са каквим капиталом човек улази у оно што је интернационална култура. Данас се свака интелигенција интернационализује, свет је постао отворенији, границе су постале све пропустљивије. То јесте тренд, али остаје питање како све то разумемо и шта то значи за сваког човека појединачно, који захваљујући свом раду и својим резултатима било у области науке или уметности припада култури у најширем смислу речи.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.