Уторак, 26.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
СВЕТИСЛАВ ПЕШИЋ, кошаркашки тренер

Смисао живота је породица, а не кошарка

„Немогуће је пливати тренерским водама без подршке породице, тако да осећам помало грижу савести што нисам увек био у стању да вратим ту огромну љубав и подршку коју сам од ње добио”, каже нови члан Фибине куће славних
Светислав Пешић (Фото ЕПА ЕФЕ - Л.Б.Т.)

Светислав Пешић (71) – једини тренер који је освајао такмичења у свим категоријама под окриљем Светске кошаркашке федерације (ФИБА) – пре неколико дана је примљен у Фибину кућу славних у Женеви. Са Југославијом је био шампион Европе с кадетима (Гмунден 1985) и јуниорима (Русе 1986), са омладинцима првак света (Бормио 1987), са сениорима првак Европе (Истанбул 2001) и света (Индијанаполис 2002).

Европско злато има и са Немачком (1993), док је са клубовима освојио 17 трофеја, од којих је највреднија Евролига, са Барселоном, 2003. Данас је мање познато да је био одличан кошаркаш, кандидат за репрезентацију у њено прво златно доба. 

Био је и европски шампион са Босном 1979 (уз Лола Саинза једини који има ту титулу и као играч и као тренер). Његов тренерски опус данас ће неки различито гледати: Немци ће га дизати у небеса као творца највећег успеха њихове репрезентације и „оца” берлинске Албе, Барселона као тренера који јој је донео прву титулу европског првака и једину триплу круну, Ђирона по једином европском трофеју… Он има свој угао гледања на све то…

– Дошао сам и ја на ред да уђем у тај круг људи који су стварали и мењали кошарку и то ме чини поносним – каже Пешић на почетку интервјуа „Политици”. – Захвалан сам да је моја каријера овако вреднована. Стално се надам да није дошао крај каријере, али видим да ме полако селе у пензију чим стижу оваква признања. Кад сам се 2018. вратио у Барселону и кад смо опет освојили Куп Шпаније – први трофеј тог клуба после четири године – за многе је то било изненађење јер је Реал те године био победник Евролиге у Београду, са играчима какви су Дончић, Љуљ, Родригез и остали. Тада ме је позвао мој брат и казао ми: „Сад иди у пензију”! А ја сам му рекао: „Па ја сам у пензији већ пет година”!

Шта је највредније од онога што вас је препоручило за ово признање?

Следеће године биће 40 година откако сам постао тренер. Мислим да људи који одлучују о овом признању вреднују спортске резултате, али и неке ствари које не могу да се измере кроз призму победа и пораза. Сигуран сам да гледају и све оно што сам урадио за овај спорт у Југославији, Немачкој, Шпанији, где моја мисија није била само да откривам таленте, да их усмеравам, да освајам титуле, већ да утучем на стварање кошаркашке климе у неким срединама.

Рецимо, поносан сам и на то што су три немачка града у којима сам радио – Берлин, Минхен и Келн – постали шампиони. Данас су у Евролиги три клуба у којима сам од почетка дао неки правац којим ће да се крећу: Бајерн, Алба и Црвена звезда. У том такмичењу су и Валенсија и Барселона које су већ имале огромну традицију. Стекао сам утисак да су сада награђени моја посвећеност кошарци и мој утицај на њен развој у неким срединама. На пример, кад сам са Ђироном освојио Еврокуп, то је за њих било велико као Евролига.

Чему сте тежили као тренер?

Морам да поменем једног од тренера који су ме тренирали – Ранка Жеравицу – и нешто што је рекао док је био тренер у Сарагоси. Кад смо били на једном састанку, на којем се говорило о кризи југословенске кошарке, био је као и обично врло одговоран, прецизан и захтеван, али не и негативан. Међутим, један од присутних тренера му је рекао да би требало да „ућути и да настави да тренира зонски тим у Сарагоси”! На то је Ранко одговорио мирно и поносно: „Ја сам тренер од рођења – могу да тренирам и екипу која осваја златну олимпијску медаљу у Москви, али и зонски тим у Сарагоси.”

Зато се између осталог и питам шта је успех једног тренера: да ли су то само трофеји или још нешто. Мени такође никада није било потребно да будем тренер у НБА или Евролиги да бих уживао у тренерском послу. Већ супротно: ишао сам у клубове и градове у којима сам могао да дам печат мог кошаркашког знања и ентузијазма. С мање или више успеха сам почињао и завршавао те моје мисије. Вероватно је и то један од разлога за овакво признање.

У оваквим приликама лауреати се труде да не забораве оне који су им помагали на том путу. Ко је све заслужан за ваш успех?

Прво и основно, за било какав посао, потребна је огромна љубав и посвећеност. То су мени усадили моји тренери док сам био играч: од Звонимира Минчића у Пироту, преко Бранислава Рајачића, Ранка Жеравице и Богдана Тањевића. Свако је на свој начин утицао на мене као на особу и тренера. Наравно, шта је тренер без играча. Они су ти који стварају тренера, мењају га, мотивишу га. Срећан сам када ме већина њих и данас позове и пита: Како сте коуч? 

Увек сте велике заслуге за свој успех приписивали породици?

Породица је најважнија у животу да би човек био срећан. Она је смисао живота, а не кошарка. Мени је породица дала невероватан ветар у леђа и некако осећам да јој нисам до краја вратио подршку коју сам од ње увек имао. Живот тренера је буран, стресан, неизвестан… Немогуће је пливати тим водама без подршке и разумевања породице. Осећам по мало грижу савести што нисам увек био у стању да вратим ту огромну љубав и подршку коју сам добио. Сада кад имам мало више времена, трудим се да будем ближе супрузи, деци и унуцима.

Кад причате у Пироту с вашим пријатељим из детињства, шта они највише вреднују од ваших успеха?

Победа против Американаца и финале са Аргентином на Светском првенству у Индијанаполису 2002! Било је то време компликоване ситуације у Југославији, три године после бомбардовања, а ми смо савладали фантастичну екипу америчких професионалаца на њиховом терену. То је за народ који воли кошарку и напаћену Србију била велика сатисфакција, да кроз спорт покажемо снагу и приврженост својој домовини. Мислим да је то један од највећих успеха и наше кошарке и мој лично. Свакако, увек сам емотивно везан и за моје омладинце и златну медаљу у Бормију 1987, од Русеа и Гмундена, те три-четири године када сам практично био тренер почетник. Ја сам тренирао те момке, а они су тренирали мене. Заједно смо сазревали.

Онда мој одлазак у Немачку, у друго поднебље, други начин живота, где сам схватио да морам да се мењам да бих успео. До тада сам мислио да је најважнији посао тренера да мења играче и ствара им нове навике, али је Немачка мене мењала из дана у дан. Ја сам се прилагођавао њима, а не они мени. Без огромне подршке коју сам имао у тој земљи никада не бих успео. У Србији често чујемо да нас Србе сви мрзе, али ја то не прихватам. Ја сам странац који је на сваком месту осетио и подршку и респект. Ми нисмо небески народ – како сами себе уздижемо – већ смо народ као и сваки други, који припада целом свету. Ако у свакој прилици и на сваком месту будемо показивали своју вредност, онда нећемо морати да бринемо да ли ће неко да нас мрзи.

Да ли за нечим жалите, да ли вам нешто недостаје?

Кад је реч о спорту, жао ми је што нисам завршио Факултет физичке културе – ДИФ, иако сам завршио и Вишу тренерску школу и економију. Читав живот сам у спорту и можда је ту требало да будем упорнији. Приватно ми највише недостају родитељи, мајка Душанка и отац Сретен.

Шта бисте саветовали младим тренерима?

Пошто све више бивших играча постају тренери, поручио бих им да буду рационални и мудри, да извуку максимум из својих играчких каријера, али и да схвате да нису више играчи, већ да тренирају неке нове играче. Да не говоре – кад сам ја био, ја сам био то и то, већ да знају да се све мења аутоматски: сад нико више не мисли на тебе, а ти мораш да мислиш на све, јер си ти сада због некога ту, а нису други за тебе ту. Није довољно да прођу после утакмице поред играча и да му кажу – браво супер си играо – јер свакодневна комуникација и дијалог са играчем су много важнији од  било какве похвале.

Коментари8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Топлица
Ред је да признамо да још никада нисмо прочитали оволико зрелих и мудрих мисли и поука од једног тренера. Можда Николић ? Али у сваком случају небески бисмо били у оној мери у којој би нам овакви људи били на свим нашим врховима. Према свему што знам о граду Пироту и пиротском крају, - ту свакако спада и онај контрајуриш на Брегалници, - овај лав изишао је из великог грма ! Честитамо !
Bogdan
Kari, legendooooo, puno zdravlja i što češće u šetnju Kejom. To je melem za dušu i telo.
MILUTIN
..mudar covek !
Nemanja
"Ми нисмо небески народ – како сами себе уздижемо – већ смо народ као и сваки други, који припада целом свету. " gospodin covek, legenda. Skroman i vredan. Naklon do poda
Jovan
KK Pirot ispada iz Prve Lige, pomognite mu!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.