четвртак, 13.05.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 09.04.2021. у 20:00 Борка Голубовић-Требјешанин
ИНТЕРВЈУ: ВОЈИН ЋЕТКОВИЋ, глумац

Серијама смо спасли хиљаде живота

Добро се осећам због тога што смо успели да „закуцамо” људе за ТВ екране, да их задржимо у кућама
Војин Ћетковић (Фото Н. Неговановић)

Док га телевизијска публика гледа у серији „Калкански кругови”, глумац Војин Ћетковић у свом матичном Југословенском драмском позоришту увелико трага за недоумицама свог новог јунака Фридриха Хофрајтера у комаду „Широка земља” Артура Шницлера у режији Марка Манојловића. Премијера је планирана за прву половину маја на сцени „Љуба Тадић” ЈДП-а. Сценограф је Бранко Хојник, костимограф Лана Цвијановић, композитор Владимир Пејковић.

Поред Војина Ћетковића у глумачкој екипи су и: Марија Вицковић, Светлана Бојковић, Милица Михајловић, Милена Васић, Никола Ракочевић, Срђан Тимаров, Тамара Шустић и Алексеј Бјелогрлић.

Трагикомедија „Широка земља”, објављена пре 110 година у Берлину, доноси причу о кризи брака кроз суптилну студију о друштвеном моралу и (не)верности. Која је то нит која ово дело спаја са нашом стварношћу?

„Широка земља” је и те како актуелна и данас. Шницлер је ово дело писао пре Октобарске револуције, а у назнакама се помиње и атмосфера из времена пре Првог светског рата. Аутор кроз причу једне породице проговара о индустријској револуцији, о празнини новог капиталистичког света. То су људи који апсолутно имају досаду од живота, из истог су миљеа, у својим средњим годинама и вапе за љубављу. Јако нам је блиска ова прича. Када смо први пут прочитали комад, имали смо осећање као да смо већ чули те гласове. Дошло је до апсолутног препознавања у неким ситуацијама које је Шницлер описао, а које су пресликане на наше доба. Реч је о безидејности, промашеној генерацији у сваком смислу, почевши од идеологије, до тога да је живот сам по себи сврха. Да је данас једина вредност живот, такав какав је и да смо се свели на пуко одржавање истога. Шницлер је био савременик Фројда, водили су те дивне разговоре. Фројд је чак и рекао да је све то о чему је теоретисао и написао толике студије, Шницлер записао у својим драмама, кроз своје реплике. Невероватан дар је имао Шницлер да проникне у људску свест.

Бечки фабрикант Фридрих Хофрајтер којег тумачите, ноторни Дон Жуан прељубом крши брачни завет, и неће бити у стању да опрости неверство својој жени Генији. Кроз какав процес рада, пропитивања пролазите спремајући лик Хофрајтера?

Тај велики писац нуди читаву лепезу догађаја и утицаја на све то што се дешава око њега. Фридрих Хофрајтер је човек кога једино занима љубав његове жене. Као и код Дон Жуана, сматрам то његовом примарном дијагнозом. Када бих био психолог или психотерапеут, поставио бих му дијагнозу депресије, да из тог стања душе све полази. Врло су слични пориви Хофрајтера и Дон Жуана: несрећна љубав, свети се женама, и себи. Уклапа се свакако и у нашу реалност. Па погледајте само у чему живимо. Не можемо да се не дотакнемо ни короне, ни свега овога што живимо. Тотална безидејност, никакав покрет, општа летаргија и депресија.

На шта је Шницлер хтео да упозори кроз лик Фридриха Хофрајтера? Kако се Хофрајтер уклапа у нашу реалност?

Хофрајтер је свако од нас, Шницлер га је потпуно оголио. Не постоји социјални моменат, не постоји корона, не постоје спољни утицаји, постоји само душа, немање душе. Зашто смо дошли у то стање? Дошло је цело човечанство. Све се толико убрзало да је живот постао сам себи сврха, ништа друго.

Сведоци смо најезде серија. И ви сами у последње време много више снимате него што играте у позоришту. Који је разлог томе?

Постоји више разлога, први је, рекао бих практичан. Телевизије су увиделе да је то најјефтинији, најгледанији програм и да доноси највећи профит тренутно. Не знам тачно да уђем у тематику, зашто ти кабловски оператери производе толико програма у својој архиви. Ваљда долази време када ће те материјале тек користити као неки свој капитал. Друга ствар је, некако се и сам добро осећам због тога, да су све те серије, боље, лошије, површне или добро урађене, успеле да „закуцају” људе за телевизијске екране, да их задрже у кућама. Нису се у протеклом времену десили ни протести, нити нека већа окупљања, нереди. Успели смо да спасимо тим својим серијама, какве год да су, надам се хиљаде живота. Морам да приметим да су се захваљујући серијама појавили бројни млади аутори, директори фотографија, швенкери којима је дата шанса да раде и којима ће та пракса користити. Нажалост, неке су већ уграбили странци, али мислим да се појавила цела плејада нових уметника са којима ћемо у будућности имати шансу да производимо нешто квалитетно.

Војин Ћетковић са Слободом Мићаловић (Фото Н. Неговановић)

Колико позориште трпи због презаузетости глумаца?

Позориште нажалост много трпи, не само због презаузетости уметника. Кад сам постао глумац, рецимо, снимио сам једну серију за 15 година, а имао сам око 50 представа у позоришту, можда и више. У том тренутку је била експанзија позоришта, а то су, рекао бих, периодичне ствари. Макар, ја то посматрам тако. Нас глумаца је такође веома мало. И колико год тих уметничких академија постоји, колико год излази нових младих глумаца ипак их нема довољно за продукцију која је тренутно понуђена. Верујте да једва можемо да одговоримо захтевима. Посебно смо у дефициту са глумцима моје и старијих генерација. Позориште је нажалост исто тако остало јефтина ствар, сматрам да се у њега не улаже довољно. Немам никакво право да причам о платама глумаца, нисам угрожен, али када бих морао да живим од позоришне плате мислим да не бих успео да прегурам месец, тако да и са те стране треба мотивисати, посебно младе глумце. Навикао сам да дотирам позориште, није то само садашњи тренутак, тако је од када сам постао глумац. Моја прва плата је била две марке, више ме је коштао рачун у клубу. Не могу сада да кривим младог глумца, једноставно нисмо у могућности да га било чиме анимирамо да се даје и уђе у позориште. Зашто би и ушао ако му се нуди серија на којој ће за два снимајућа дана, дакле на много лакши начин, да заради своју годишњу плату у позоришту или не знам колико новца, не бих да говорим о цифрама. То ћемо, нажалост, тек осетити за десетак година.

Како видите будућност позоришта?

Видим је тако што ће нас стићи све на наплату, све ове године небриге, које смо пропустили. Видите да су глумци углавном управници позоришта, чланови управних и извршних одбора. Зашто? Зато што нико неће да се прихвати тог посла јер је волонтерски. У нашем позоришту можете видети на зидовима фотографије Иве Андрића који је био у уметничком одбору ЈДП-а, и ко зна колико још академика, песника, интелектуалаца је прошло кроз нашу кућу. Сада више нико ту не улази. То је одраз нашег времена, површност на свим нивоима. Изгледамо као неке чудне чике које се баве позориштима и које изгарају за нешто, као илузионисти.

Како се нова нормалност одразила на ваш рад?

Богу хвала, ево ме у позоришту. Овде смо озбиљно схватили ситуацију, углавном смо сви вакцинисани, имамо ту врсту слободе да можемо да држимо пробе онако како је некада било. Повлашћени смо тиме што радимо у неким дивним условима, што се бавимо великом литературом и што смо успели да направимо врхунску поделу, упркос свему. Повлашћени смо и што смо у позоришту које од када знам за себе покушава да буде међу најбољима, не само овде у овом нашем региону, него и у свету. Да ли нам то успева? Не успева нам наравно, раније јесте било тако, али нико нама не брани да покушавамо да будемо најбољи и то је оно што је и даље политика овог позоришта, и зато га највише волим. Југословенско драмско позориште никада није имало проблем да позове гостујуће глумце из других позоришта, јер му је приоритет добра представа и они који најбоље играју.

Иза вас је и цео спектар историјских јунака: Стефан Првовенчани, војвода Пријезда, Патријарх српски Димитрије, Лаза Костић... Колико их је комплексно тумачити?

Нисам имао неку велику пресију, да ли ћу добро да дочарам тог човека. Играо сам то што је написано у сценарију. Наравно, пошто се озбиљно бавим овим чиме се бавим, настојао сам да проучим животе тих људи, њихову нарав... Погрешно би било урадити било шта што би деловало накалемљено или као имитација. Ви не можете да слажете камеру. На сваком том снимању, када вам камера приђе у крупни план, види се све и шта мислите, и о чему размишљате. Види се свака бора на лицу, једноставно мој живот, моје размишљање и мој интимни контакт са тим човеком којег играм.

Коментари7
d6eb2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vladimir
Što se tiče serija na RTS onje su prosečnog kvaliteta i služe za anesteziranje gledalaca. Odlični glumci, serije jeftine, scene iseckane u pokušaju dramatizacije i dinamike sa suprotnim efektom, dijalozi na nivou romana Mir Jam (Tajne vinove loze). Radio Mileva manična, iritantna dernjava u svakoj epizodi, većina likova potpuno nerealna. Kalkanski krugovi teskobna serija sa prekidima scena u pokušaju stvaranja mističnosti, potpuno nelogičnim scenama, mnogo epizoda posle kojih smo na početku.
Sasa Trajkovic
Комплимент глумцу који је и као глумац и као човек сазрео и својим ставовима говори из срца али освешћен као човек. Уметност је последња брана у ери технолошких достигнућа које су промениле парадигму наших живота и читаве људске егзистенције, чувајући људскост и емотивност - духовност. Али конзуеристичко друштво и материјалистичка култура доводе до деградација свега људскост све је роба и све има своју цену... а морал и етика - култура су на попусту јер су девалвирали као вредност.
Славка Картал
Свака част Ћетковићу , наше серије и филмове са толико насиља а посебно вулгарности апсолутно их избегавам и питам се зашто толико псовки чак и поједимним позоришним преставам.Сматрам да то није одраз већине срба и да је забрињавајуће?
Svetlana Mihajlović
"Serijama smo spasili hiljade života" Ne pamtim da sam nešto gluplje čuo i pročitao. Takođe, količina neosnovane narcisoidnosti prosečnog autora i aktera ovog teksta ne zaslužuju pažnju
катаклизма комунизма
ЈДП се и даље држи комунистичке језичке политике, као да Брозова Југославија није покојна - пола афиша је на српском језику, а пола на српскохрватском.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља