Амбасадор Немачке у Србији Томас Шиб изјавио је у интервјуу за РТВ да је бомбардовање 1999. године било потребно „јер је требало спречити хуманитарну катастрофу и геноцид на Косову”. Изјава је скандалозна. По брутално изреченим неистинама превазилази све оно што смо до сада могли да чујемо од неких западних дипломата, изузимајући Шибовог колегу, немачког амбасадора Цобела, који нам је пре десетак година запретио разбијањем Србије, одузимањем Војводине и Санџака уколико не признамо тзв. Косово. Цобел је после те скандалозне изјаве нечујно нестао из немачке амбасаде у Београду. Говорило се да га је званични Берлин повукао, па је реално очекивати да таква реакција Берлина буде и у случају Шиба. Уколико изостане, треба да нам буде јасно да је то званични став Берлина.
Шиб је први пут употребио реч „геноцид”. Као искусан дипломата, зна шта значи геноцид, а ово је рекао у функцији предстојећег дијалога Београда и Приштине. Курти и Османи, званичници Приштине, помињу геноцид са српске стране и после оваквог става немачког амбасадора јасно је одакле долази суфлирање за такве изјаве приштинских представника.
Изјава Шиба је на линији оних које су долазиле у време агресије на нашу земљу 1999. године. Тадашњи немачки шеф дипломатије Јошка Фишер је почетком маја 1999. рекао да су Срби фудбалски стадион у Приштини претворили у „концентрациони логор за Албанце, који се ни по чему не разликује од логора Аушвиц”. Албански политичар са Косова Албин Кељменди, говорећи из свог стана који је преко пута стадиона, изјавио је за први канал немачке телевизије и емисију „Лажима је почело” да „никада није било ниједног таоца на стадиону и да су све време бомбардовања на њему тренирали омладинци ФК Приштина”. Генерал Хајнц Локвил, немачки званичник у ОЕБС-у, такође је негирао Фишерову изјаву речима да је „запањен чињеницом да се име злогласног концлогора Аушвиц користи за дневнополитичке потребе”. А тадашњи министар одбране Немачке Шарпинг измислио је и новинарима лансирао наводни војни план Срба назван „Потковица”, по којем, наводно, треба протерати Албанце с Косова. После извесног времена, притиснут ставовима новинара да је то лаж, лаконски је одговорио: „Тако ме је обавестило Министарство спољних послова, уосталом, нису све жртве исте.”
Изјава актуелног амбасадора Немачке у Београду г. Шиба је у равни речи немачког професора др Ролфа Дитера Клугеа, директора Славистичког семинара у Тибингену, који је маја 1999. рекао: „Српској деци треба забранити да у школама уче српску националну историју”, или „Србија и Срби морају бити бачени на колена”, како је говорио тадашњи званичник Клаус Кинкел.
Господин Шиб би морао знати да је агресија на Србију почела без дозволе СБ УН, да су прекршене чак и норме сваке државе НАТО-а, а да је немачка војска први пут изашла из својих касарни и напала другу државу. Учинила је то „пуним плућима” и с „апетитом”, судећи по изјавама тадашњих званичника, јер јој је, како се тада могло чути, Србија велики дужник из ранијих ратова. Шиб зна да је и тадашњи канцелар Шредер повукао изјаву којом је оправдавао напад на Србију, а да је исто учинио и немачки нобеловац Гинтер Грас.
Јиржи Динстбир, специјални изасланик УН за људска права, у интервјуу за „Велтвохе” маја 1999. рекао је: „Ваздушни удари авиона НАТО-а створили су предуслове за напуштање Косова од стране Албанаца”. Шиб говори о „хуманитарној катастрофи и геноциду”. Тежина ове изјаве лежи и у чињеници да је изговорена у дане обележавања годишњице напада Немачке на Београд, разарања Србије, убијања цивила, рушења и спаљивања Народне библиотеке да би се затрли идентитет и духовно богатство Срба. Шиб би морао да обиђе сва стратишта у Србији која су створили Немци, а нека дође и у Крагујевац да види страхоте у Шумарицама и 33 хумке стрељаних цивила, ђака Крагујевачке гимназије и малих Рома који су одбили да очисте чизме немачким војницима.
На потезу је Министарство спољних послова Србије. Изјава Шиба не сме да остане без наше реакције. Грађани Србије су свесни да је оваква изјава намерна провокација у функцији притиска на Београд пред наставак дијалога и давање ветра у леђа Приштини.
Драгиша Петровић,
новинар и публициста, Крагујевац
