Украјина на прекретници

Сједињене Америчке Државе одлучиле су да у знатној мери појачају своје војно присуство у Црном мору. Оправдање за акцију пронађено је у информацијама да је Русија током протеклих дана такође почела да гомила своје трупе непосредно уз границе с Украјином. Како ће се у оваквом окружењу снаћи сами житељи друге по величини европске земље као да мало кога интересује. Као и то да ли ће Украјина из свега изаћи целовита, или ће се претворити у неку нову Југославију, са свим последицама које такав чин са собом носи.

Подсетимо, украјински председник Володимир Зеленски све гласније призива НАТО да се умеша у унутрашње сукобе у држави коју би сам требало да контролише. Из Брисела за сада одговарају опрезно, свесни да решавање проблема бивше совјетске републике без кључног учешћа Москве и на начин на који је то замислио њен актуелни вођа, није нешто на шта би било паметно реаговати „на прву лопту”. Другим речима, у седишту алијансе још нису успели да докуче какву би корист могли да извуку из авантуре коју им нуди Зеленски. Могућих последица, међутим, и те како су свесни.

Иницијатива украјинског председника тешко би се могла оценити као продукт само његове визије. Наиме, све се превише јасно уклапа у оно што је могуће назвати постхладноратовском стратегијом НАТО-а, а то је инсталирање војника западних држава непосредно уз руске границе. САД су чврсто решиле да на Старом континенту подигну нови „Берлински зид”, такав који би се пружао источним ободима земаља чланица некадашњег Варшавског пакта, зацртаним непосредно уз некадашњу матицу. Али у том „зиду” постоји велика „рупа”, чије благородно тло једноставно не може да поднесе притисак претешког железа и бетона. То је управо онај део који Русију судбински спаја са – Украјином.

Објективно, толико наглашавана „мека моћ” матичне земље социјализма у бившој братској републици никад није била фикција. Па ни у царским временима. Али била је – природна. Два суседа толико су историјски повезана да та „мека моћ” као да више извире из дубине мање од двеју сестара, него обратно. Чак и у временима у којима је сва власт некадашњег СССР-а била концентрисана у Москви, реч Кијева и те како је имала тежину.

Распадом социјалистичке заједнице на мапе су се вратиле граничне линије из ко зна које прошлости, али дух који спаја Русију и Украјину није ишчезао. А управо њега настоје да разбију планери из Вашингтона и Брисела, не презајући притом ни од физичког распада „европске житнице”, коју настањује око 45 милиона душа. Нешто слично ономе што је деведесетих година прошлог века учињено на Балкану.

Не желећи да се одрекне Украјине, Русија фактички настоји и да одржи њену садашњу целовитост. Не из пуког алтруизма, колико због сопствених стратешких интереса, безбедносних и економских. Покушај власти у Кијеву да пређу у табор земаља под утицајем Запада несумњиво би навео руководство у Москви да одговори жестоко. У таквим околностима „посао” започет 2014. на Криму и у Донбасу сигурно би се проширио и на неке друге украјинске крајеве.

Пошто Украјина сама не би могла да се одупре руском налету, уплитање НАТО и САД било би неминовно. То већ представља увод у цепање државе. Мало је вероватно да би Украјинци пристали на такву комбинацију, и сами свесни да би се заглибили у потпуни хаос, који би неминовно укључио и неке непосредне суседе, попут Пољске, у којој је већ нагомилан знатан број америчких војника.

Има ли украјински председник на уму такав развој догађаја? И има ли за такво шта било чију подршку? Његова земља није је у правој мери имала ни 2004–2005. када је кренула у „наранџасту револуцију”, па ни десет година касније, кад је с власти коначно уклањала проруски оријентисаног председника Виктора Јануковича. И тада је много шта превасходно зависило од реакција из Москве.

Војни планери и произвођачи наоружања свакако имају своју рачуницу, али колико се она уклапа у жеље милиона људи преко чијих леђа би се писао коначни рачун? Ако би ратни циљ заиста био распарчавање Украјине, како би на све одговорили њени грађани, већ сада оптерећени лошим животним приликама? И да ли ико пита какве су њихове жеље?

Такође, ко би у Европи имао храбрости да политички призна дробљење једне тако велике земље? Наиме, то би могло да иницира још неке поделе, на другим просторима на Старом континенту, што данас, у 21. веку, никоме не иде у рачун. Био би то и коначни сумрак идеје да европски континент постане заједничка кућа свих њених народа – од Урала до Атлантског океана.