петак, 14.05.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 12.04.2021. у 20:12 Слободан Самарџија
ИСТОЧНА СТРАНА

Украјина на прекретници

Володимир Зеленски обилази зону конфликта у источној Украјини (Фото EPA-EFE/Presidential Press Service/Han)

Сједињене Америчке Државе одлучиле су да у знатној мери појачају своје војно присуство у Црном мору. Оправдање за акцију пронађено је у информацијама да је Русија током протеклих дана такође почела да гомила своје трупе непосредно уз границе с Украјином. Како ће се у оваквом окружењу снаћи сами житељи друге по величини европске земље као да мало кога интересује. Као и то да ли ће Украјина из свега изаћи целовита, или ће се претворити у неку нову Југославију, са свим последицама које такав чин са собом носи.

Подсетимо, украјински председник Володимир Зеленски све гласније призива НАТО да се умеша у унутрашње сукобе у држави коју би сам требало да контролише. Из Брисела за сада одговарају опрезно, свесни да решавање проблема бивше совјетске републике без кључног учешћа Москве и на начин на који је то замислио њен актуелни вођа, није нешто на шта би било паметно реаговати „на прву лопту”. Другим речима, у седишту алијансе још нису успели да докуче какву би корист могли да извуку из авантуре коју им нуди Зеленски. Могућих последица, међутим, и те како су свесни.

Иницијатива украјинског председника тешко би се могла оценити као продукт само његове визије. Наиме, све се превише јасно уклапа у оно што је могуће назвати постхладноратовском стратегијом НАТО-а, а то је инсталирање војника западних држава непосредно уз руске границе. САД су чврсто решиле да на Старом континенту подигну нови „Берлински зид”, такав који би се пружао источним ободима земаља чланица некадашњег Варшавског пакта, зацртаним непосредно уз некадашњу матицу. Али у том „зиду” постоји велика „рупа”, чије благородно тло једноставно не може да поднесе притисак претешког железа и бетона. То је управо онај део који Русију судбински спаја са – Украјином.

Објективно, толико наглашавана „мека моћ” матичне земље социјализма у бившој братској републици никад није била фикција. Па ни у царским временима. Али била је – природна. Два суседа толико су историјски повезана да та „мека моћ” као да више извире из дубине мање од двеју сестара, него обратно. Чак и у временима у којима је сва власт некадашњег СССР-а била концентрисана у Москви, реч Кијева и те како је имала тежину.

Распадом социјалистичке заједнице на мапе су се вратиле граничне линије из ко зна које прошлости, али дух који спаја Русију и Украјину није ишчезао. А управо њега настоје да разбију планери из Вашингтона и Брисела, не презајући притом ни од физичког распада „европске житнице”, коју настањује око 45 милиона душа. Нешто слично ономе што је деведесетих година прошлог века учињено на Балкану.

Не желећи да се одрекне Украјине, Русија фактички настоји и да одржи њену садашњу целовитост. Не из пуког алтруизма, колико због сопствених стратешких интереса, безбедносних и економских. Покушај власти у Кијеву да пређу у табор земаља под утицајем Запада несумњиво би навео руководство у Москви да одговори жестоко. У таквим околностима „посао” започет 2014. на Криму и у Донбасу сигурно би се проширио и на неке друге украјинске крајеве.

Пошто Украјина сама не би могла да се одупре руском налету, уплитање НАТО и САД било би неминовно. То већ представља увод у цепање државе. Мало је вероватно да би Украјинци пристали на такву комбинацију, и сами свесни да би се заглибили у потпуни хаос, који би неминовно укључио и неке непосредне суседе, попут Пољске, у којој је већ нагомилан знатан број америчких војника.

Има ли украјински председник на уму такав развој догађаја? И има ли за такво шта било чију подршку? Његова земља није је у правој мери имала ни 2004–2005. када је кренула у „наранџасту револуцију”, па ни десет година касније, кад је с власти коначно уклањала проруски оријентисаног председника Виктора Јануковича. И тада је много шта превасходно зависило од реакција из Москве.

Војни планери и произвођачи наоружања свакако имају своју рачуницу, али колико се она уклапа у жеље милиона људи преко чијих леђа би се писао коначни рачун? Ако би ратни циљ заиста био распарчавање Украјине, како би на све одговорили њени грађани, већ сада оптерећени лошим животним приликама? И да ли ико пита какве су њихове жеље?

Такође, ко би у Европи имао храбрости да политички призна дробљење једне тако велике земље? Наиме, то би могло да иницира још неке поделе, на другим просторима на Старом континенту, што данас, у 21. веку, никоме не иде у рачун. Био би то и коначни сумрак идеје да европски континент постане заједничка кућа свих њених народа – од Урала до Атлантског океана.

Коментари5
ba822
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Evroskeptik
Ukrajina sanas je apsolutno fasisticka drzava u kojoj manjina katolika terorom vlada nad vecinom uz pomoc Amerike i NATO. Vecini je zabranjeno politicko okupljanje u partiju i ucesce na izborima sto samo potvrdjujr politicki aksiom da fasisticku vlast mozete srusiti samo silom. Do zavrsetka Severnog toka, Moskva se nece otvoreno mesati u sukob sa Ukrajinom. Zato se fasistima u Ukrajini zuri zajedno sa njihovim fasistickim mentorima iz Amerike, jer se Severni tok zavrsava za 4 meseca.
Mića
Cilj zapada naveden u tekstu je samo jedan od ciljeva. Međutim, sva događanja oko Ukrajine su u dubokoj vezi sa sjevernim tokom 2. Ali to komedijaš očito ne shvata. Kad shvati biće kasno, stim što će on platiti malu cijenu u odnosu na narod koji vodi. A zapad ko zapad gleda prvenstveno svoj interes.
ljiljana ljiljana
Izgleda da slovenski narodi nisu pri vrhu bodovanja inteligencije. Kako je moguce da je slovenske narode tako lako zavaditi i da uvek prizeljkujemo, bar vecina, da nam neko sa strane pomaze poigravajuci se sa nama? Ocigledno da zapadnjaci bolje poznaju slovenske narode pa su izucili razne metode uticaja i manipulisanja. Ima mnogo aktera koji bi da se omrse u tom sukobu, a narod vodjen komedijasima je osudjen da strada. Ko nije u stanju da uci iz proslosti ni ne treba da ima buducnost.
Леон Давидович
Изгледа да је Маркс био у праву. Ето није доста свих проблема од економских па до проблема са болести Корона него хоће још Украјина и да покреће нови рат.
пико света Петке
Наслов *Украјина на прекретници* је одличан, Коментар "ljiljana ljiljana" je професионалан као да га је написао Дејан Караклајић који воли Американце, а не жели пасош САД-а..... Неупоредиво млађа и упоредиво мања Сестра Украјина (Володимир Зеленски) нема, реално, било какве шансе против рођене старије Сестре Русије(Владимир Владимирович Путин)... Ово је нова "Утакмица" између НАТО-а и Русије. Баба Ванга је видела Русију као нову царевину. Кијев је био пре Москве, Сента је некада била већа од

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља