Четвртак, 28.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
СЕЋАЊЕ: ЗОРАН СИМЈАНОВИЋ (1946–2021)

Његово музичко ухо „хватало” је све звуке

Прво ми редитељ исприча причу, коју после прочитам, затим је дуго „кувам” у глави, а онда „сервирам”. Неки пут ми је довољан и тренутак. Шпицу Студија Б смислио сам док сам од „Београђанке” стигао до Теразија, испричао је својевремено за „Политику”
Зоран Симјановић, композитор (Фото Анђелко Васиљевић)

Уколико не ствараш лако, онда немој ни да компонујеш, рекао је шеретски, уз осмех,  Зоран Симјановић (11. 5. 1946–11. 4. 2021), композитор, када сам га поводом награде „Дарко Краљић” посетила пре непуне три године у његовом дому. Симјановићеву музику сте сигурно слушали свих ових година, иако можда тога нисте били свесни. Довољно је рећи да су шпице за ТВ Дневник Радио-телевизије Србије (од 1980), Културни и Спортски дневник, Радио Студио Б (од 1970), Јутарњи програм РТС-а  и за разноврсне квизове такође његово дело. Баш као и Флојд, лик који лудо вози и лудо воли, из филма „Национална класа” за који је писао музику, Симјановић се са својим композиторским умећем провозао,  у пет деценија каријере,  кроз 66 играних филмова. Немогуће је све поменути, али је довољно рећи:  „Маратонци”, „Балкан експрес”, „Специјално васпитање”, „Мирис пољског цвећа”, „Петријин венац”, „Сјећаш ли се Доли Бел”, „Отац на службеном путу”...

У том значајном опусу је и 50 ТВ филмова и серија, споменућемо  култну „Грлом у јагоде”,  чије прве тактове сви препознајемо, потом више од 50 цртаних и кратких филмова, 45 позоришних представа и 500 рекламних спотова. Компоновао је музику и за најновију серију „Тајна винове лозе”  и створио би сигурно још много да није било вируса корона који није успео да савлада. На његовом  професионалном путу нашле су се и  бројне награде, да издвојимо две златне арене међу многим домаћим и иностраним признањима (рецимо. прва награда у Монте Карлу 2003. за филм „Сјај у очима”).

Признање „Дарко Краљић” које је Зорану Симјановићу доделило Удружење композитора Србије (УКС) било је повод да га у децембру 2018. посетимо са у његовој кући , где је био смештен студио у коме је стварао. Кућа на Дорћолу сама по себи је говорила о историји тог дела града и попесмо шкрипутавим степеницама до великог студија где смо „претресали” све важне догађаје. Симјановић нам је одмах с врата показао оргуље из времена „Елипси” које су биле велика успомена на његову младост и почетке, а потом  и електрични клавир на којем је настала музика за  „Грлом у јагоде”. Док смо разговарали понекад је прекидао причу да нешто отпева, да запуцкета прстима, дочара ритам или објасни зашто је одређене ноте употребио да изрази неко осећање. Његово музичко ухо, описивао нам је то тако, „хватало” је све звуке  из околине и нудило мноштво асоцијација, које је он потом лако претварао у музику за филм, серију, представу, рекламу, шлагер. Та лакоћа стварања била је тајна његовог богатог опуса.

Као студент права у слободно време Симјановић је свирао са  „Елипсама”,  а на питање шта је довело једног рокера до филма, реклама и шлагера одговорио је:

– У животу је све случајно. Почео сам да свирам на дедином клавиру који сам наследио и прилично сам га уништавао у дечачком узрасту. Успео сам брзо да отворим онај доњи део пијанина, испод дирки, где су жице и нацртао сам на полеђини дрвене кутије пет линија и у њих урезао ноте, тачније своју прву композицију на стихове Драгана Лукића. Тај клавир се данас налази у музеју у Крушевцу. Потом сам почео да свирам озбиљну музику код проф. Јеле Кршић.  Почетком средње школе почињу да се формирају „Силуете” , па „Елипсе” које су 1966. добиле прву награду на првој „Гитаријади у Београду, а у исто време Кокан Ракоњац снима филм „Немирни” и тражи неку рок групу и тако долази до нас. Зоран Христић је писао  музику за овај филм, а ми смо је брзо и зналачки навежбали . Христић се одушевио  и упитао ме шта студирам,  а кад је чуо кратко је прокоментарисао: „Каква права, шта радиш тамо, иди на Музичку академију!”

Примењена музика, на коју се увек гледало са висине и у којој је Зоран Симјановић пливао као риба у води некако се поклопила са његовим ангажманом музичког сарадника на телевизији. Много ствари је ту могао да испроба и то је био најбољи увод у примењену музику, која тада није била део образовања.

– У емисији која је говорила о кисеонику убацио сам на пример музику Хербија Хенкока, одлично је пасовала – навео је Симјановић једну од својих асоцијација.

А рад на филму је овако описивао:

– Прво ми редитељ исприча причу, коју после прочитам, затим је дуго „кувам” у глави, а онда „сервирам”. Тражим време за размишљање. Неки пут ми је довољан  и тренутак.  Шпицу Студија Б смислио сам док сам од „Београђанке стигао до Теразија. Пало ми је  на памет да се инспиришем  мотивом  из Мокрањчевог „Козара”. Најударнији филмови, они највећи. били су ми најлакши за рад, јер је ту све било јасно. Било је и тренутака када западнем у кризу, али онда обично седнем за клавир и свирам Мокрањца или Баха и поново дођем до нових идеја. Реј Чарлс ми је такође значио и мотивисао ме за западну музику.

Када смо га те 2018. упитали шта данас доживљава као важно рекао је:

– Немам револуцинарне жеље. Волео бих да сачувам и оно старо што сам написао. Имам око 30 компакт дискова дигитализованих. Када је Небојша Брадић био министар културе моје колеге и ја смо разговарали с њим да би требало да постоји Медијатека, која ће чувати све што је аудио, видео, фотографија и партитура, а с друге стране да снима све програме 24 часа тако да можеш у једном моменту 2050. године да кажеш: „Дајте ми да видим шта је било 1. маја 2016”. Постоји и Центар за дигитализацију при Српској академији наука и уметности, али они ће да дигитализују првенствено ствари које постоје код њих. Они ће и музику узети у обзир, али нама је потребна кућа која ће се бавити снимањем свих пет државних програма, 24  часа, плус да могу и друге телевизије које нису са националном фреквенцијом да ту  на чување шаљу своје ауторске емисије. Аналогно ће бити збринуто као негатив, а дигитално се мења и усавршаваће се. И као Кинотеку,  имаћемо и  Медијатеку.

Нека се опроштај од Зорана Симјановића који је преминуо у 75. години овим речима заврши.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Sasa Trajkovic
Срамота је да нико али баш нико нема коментар, лепу реч о композитору са којим су одрастале генерације... прекршио сам сопствени принцип да овај простор препустимо родбини, пријатељима, колегама али у питању је велики композитор огромног опуса и огрмне стваралачке енергије, слава му.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.