Пази стално на своје мисли

САВРЕМЕНА СКУЛПТУРА
„Ликовне представе су променљивог смисла и значаја као што су: свет, живот, смрт, кретање, мировање, добро, зло, топло, хладно, лепо, ружно, хармонија, дисхармонија итд… Изложене студије представљају само пут мога тражења основних извора из којих непосредно потичу све појаве.“ Ово је део текста Ивана Табаковића публикован уз његову изложбу 1955. године који је Исак Аслани купио на новобеоградској бувљој пијаци 2006. године. Овај сажети уметнички кредо подсетио је Асланија на Табаковићеву похвалу његовом цртежу на београдској изложби 1975. године. У публикацији Металија – Узајамнаигра, 1986–2007, посвећеној скулптурама у металу Исака Асланија, у својој белешци Аслани објашњава да је случајно пронађен Табаковићев текст затворио значењски круг између давне подршке великог узора која се младом уметнику дубоко урезала у сећање. Иницијација, игра случајног, судбинско у додиру са Другим или похвала-варница која је запалила Ватру?...

Одмерено је данас рећи да Исак Аслани (1945) представља усамљену појаву на нашој ликовној сцени, а у његовом раду (и животу) примаран је особен систем вредности прилично удаљен од императива времена – брзине, потрошачког друштва, екранске цивилизације, ефемерности... У борби за неспутано ослобађање стваралачке индивидуалности Аслани у изворним стањима бића и појава трага за природним, личним, изворним. Његов уметнички систем функционише у својој посебности истраживача истрајног, профетски посвећеног и сизифовски упорног. Исто тако, ауторова повученост (или деловање са маргине) може се разумети као загледаност у себе и тражење сопствене вертикале у архетипском, као неговање естетског и моралног сензибилитета, као заклон од празнине конвенционалних сусрета, тривијалности, блазираности или површности. Овај искрен и убедљив избор означава реч БИТИ и властито право да се флуид тајне сачува, а аутентично препозна интуицијом.

Током седамдесетих година, у ери сликарства неоромантичарске естетике, запажен је Асланијев специфичан сензибилитет, опор и митски озбиљан, везан за тле, а награда Октобарског салона (1977) за сликарство афирмисала је овај другачији уметнички проседе.

(/slika2)Асланијева стваралачка радозналост одвијала се синхроно у више праваца, он се интересује за различите видове ликовног изражавања: цртеж, сликарство, вајарство, графику, керамику, фотографију и друге медије и уметничке занате.

У атељеу, својеврсној лабораторији, Исак Аслани лагано, попут истраживача, ствара, а одсуство било какве исхитрености и компромиса кристалисало се у јасан ауторски став. Без амбиције да буде присутан на свакој изложби садаиовде, он своје наступе планира пажљиво, тек када постављени проблем добија тражену форму и жељену тежину постојаности; може се рећи да су на рецентној сцени ово анахроно-романтичарске категорије па је Асланијев рад остао мало по страни од актуелних критичарских рецепција. Рад са материјалом и у материјалу једна је од особености Асланијеве стваралачке поетике, а апотеоза тактилних вредности потврђује се додиром. Исто тако, његов свет облика, структура и симбола упућује на отворени дијалог са прошлошћу. У свом скулпторском раду он је често користио камен, глину или метал. Тематске целине у мањим серијама Аслани је излагао током деценија као инсталације типизираних јајоликих камених форми (1986) или теракота чији је концепт амбијентализације представљао својеврсни дијалог са историјом, тачније археолошким некрополама (1995). На ретроспективној изложби скулптура у металу (2006) Аслани је резимирао свој дугогодишњи рад у овом материјалу који је и каталогизиран овом публикацијом; у њеном наслову Металија – Узајамнаигра подвучена је хомолуденска димензија стваралачког, као и фасцинација материјалом и трајањем, мануелним и процесуалним.

У историји уметности 20. века познати су примери израде скулптура од отпадног материјала, гвожђа и челика, а један од Асланијевих професора, Зоран Петровић, близак је братству овог начина мишљења скулпторске форме. У свом есеју Узајамноповерењенечега самогућим Коста Богдановић елаборира феномен скулптуре од метала и њену аутентичност у сусрету између датости материјала и намере уметника. У традицији модернистичког принципа, „независно од наговора затечене форме“ или игре случаја и асоцијација, у распону од две деценије, развија се Асланијева вајарска форма у којој су експресија материјала и његов енергетски потенцијал примарни.

(/slika3)У визуелној и језичкој игри, својеврсној сублимацији зачудности, изненађења и афористичног, Исак Аслани спаја (заварује) разноврсне делове метала у сугестивне и рустичне биоморфне форме. Називи радоваБоксер, Балерина или Гласник појачавају наративни ток, скулптуре Смирај, Будност или Златноруно истичу иконичке знакове новог контекста, а скулптуре Канебу бране сећање на Бранкусијеву вертикалу. Назнаке искуства тотемске и примитивне скулптуре (наглашене очи, лица) везују се за елементе надреалног, фантастичног и симболичног, конзистентни елементи у Асланијевој стваралачкој генези.

Најближи поетском дискурсу асоцијативне фигурације, Аслани на 200 страница каталогаМеталија – Узајамна игра наводи 162 скулптуре настале од 1986. до 2007. године, а то је више од вредности личног самопотврђивања.

Стих Бруна Гронинга Пази на своје мисли профетски рефлектују моћ индивидуалног вјерују која даје аутентични тон стваралачком хабитусу Исака Асланија.