Божићни устанак

Ових дана се на телевизији Нова С приказује домаћа серија „Александар од Југославије”, снимљена по истоименом роману Вука Драшковића, а посвећена нашем краљу Ујединитељу Александру Карађорђевићу и његовим напорима у борби за остварење југословенске државе и нације. У једној епизоди серије приказују се сукоб и несугласице око питања уједињења краљевина Србије и Црне Горе у заједничку државу, које су постојале између унука – престолонаследника Александра Карађорђевића и деде – црногорског краља Николе Првог Петровића. То је довело до неуспешне побуне у Црној Гори познате под називом „Божићни устанак”.

Устанак је подигнут почетком јануара 1919. године под вођством „зеленаша” (присталице Краља Николе и самосталне Црне Горе) и био је усмерен против централистичке политике престолонаследника Александра Карађорђевића и његових присталица „бјелаша”, који су били за уједињење. Вође побуне били су бригадир Црногорске војске Крсто Зрнов Поповић и сердар Јован Пламенац. Узрок побуне било је заседање Подгоричке скупштине, на којем је донета одлука о безусловном уједињењу с Краљевином Србијом у заједничку државу, Краљевину СХС. Краљ Никола је преко „зеленаша” инсистирао на унији, односно конфедералном уједињењу, али су на тој скупштини прегласани од стране „бјелаша”. Врхунац побуне догодио се на Цетињу, 7. јануара 1919. године, на православни Божић, и „бјелаши” су уз помоћ српске војске поразили „зеленаше”.

Да не би дошло до крвопролића и грађанског рата, краљ Никола Први Петровић упутио је позив на мир. Одређени број учесника у побуни је ухапшен и после суђења затворен, а неки су побегли у Краљевину Италију, која их је подржавала. Трећи су се повукли у планине, наставивши с герилским отпором, а међу њима се посебно истицао Саво Распоповић.

Позадину овог братског сукоба чинили су супротстављени утицаји и интереси великих сила победница (сила Антанте), који су се сукобљавали на овом делу Балканског полуострва, посебно Француске, Енглеске и Италије. Наиме, Краљевина Црна Гора је ратовала на страни Србије и штитила јој одступницу приликом повлачења преко албанских планина. Почетком 1916. године Црна Гора је уништена и окупирана од стране Аустроугарске. Краљ Никола је с породицом и најближим сарадницима избегао из земље, а црногорска војска је побеђена и разоружана. После Првог светског рата силе Антанте су третирале Црну Гору као део Аустроугарске монархије, тако да су приликом капитулације монархије са својим војскама ступиле на тло Црне Горе не признајући више њену политичку независност и ауторитет њиховог одбеглог краља Николе као владара ове државе.

Под командом француског маршала Франше д’Епереа организована је заједничка савезничка мисија заузимања Бококоторског залива од стране њихових флота. Италијанска флота је запосела област Црногорског приморја, а позивала се на одредбе Лондонског уговора из 1915. године. Због експанзионизма италијанске војске интервенисала је српска војска довођењем својих трупа у Црну Гору. Краљ Никола је молио свог унука да му омогући повратак у Црну Гору као суверена и легитимног владара, али је маршал Франше д’Епере то спречио, прецизно и искрено објашњавајући Александру Карађорђевићу због чега то није могуће. Објаснио му је да, ако се не створи Краљевина СХС, Срби никад неће добити излаз на море, јер је Солун обећан Грцима због одобрења стварања Солунског фронта и прихватања савезничких трупа на своју територију за време рата. Србима је остало у понуди само Црногорско и Далматинско приморје, али само у оквиру заједничке државе, односно Југославије. Уколико то Србија не прихвати, одређене територије, нпр. Истра, Далмација с острвским архипелагом и Црногорско приморје, по одредбама Лондонског уговора припашће Краљевини Италији. Управо због тог аргумента, престолонаследник Александар Карађорђевић није имао другу могућност него да прихвати уједињење.

Нажалост, краљ Никола и део црногорског народа то нису разумели, па су се одупрли таквим стремљењима и опредељењима будућег краља Александра Карађорђевића. Неспоразум је довео до сукоба и великог раздора међу браћом и рођацима. Тако су велике силе, по старом систему „завади па владај”, посвађале братске народе, иако су им они били искрени савезници у Великом рату.

Миомир Гарашанин,
Београд